Profesor na FPN-u u Beogradu za Oslobođenje: Elite su okrenute samo svojim biračima

Prof. dr. Bojan Vranić je vanredni profesor na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu. Od 2009. do 2015. bio je angažovan kao asistent u okviru naučne oblasti Politička teorija, politička istorija i metodologija političkih nauka. Godine 2015. izabran je u zvanje docenta. Predavao je i držao kurseve na inostranim univerzitetima, te je objavio više naučnih radova iz oblasti političke teorije i političke kulture. Autor je knjige “Političke ideologije - od istine do tiranije”. Za naš list govori o studentskim protestima u Srbiji, evropskom putu naših susjeda, ali i odnosima u regionu.

Srbija je u centar zbivanja pozicionirana nakon stravične nesreće i pada nadstrešnice u Novom Sadu, nakon koje je uslijedio val studentskih protesta. Šta se dešava u Srbiji danas? Mogu li studenti iznijeti promjene?

- Ključna razlika između studentskog pokreta danas i nakon pada nadstrešnice je u promeni prirode delanja. Prošle godine, studentski protest je bio ogledalo građanskog bunta protiv korupcije.

Pravi test slijedi

Danas, studentski pokret je politički akter s kojim tradicionalne političke elite moraju ozbiljno računati. Za sada, domet pokreta je u većoj izlaznosti na izborima koji su se održavali ove i prošle godine. Ali, parlamentarni izbori će biti pravi test nove političke snage.

Prof. dr. Bojan Vranić: Parlamentarni izbori će biti pravi test nove političke snage/Đurađ Šimić

Srbija je pred vanrednim izborima. Kakva su očekivanja? Ide li Srbija demokratskim koracima naprijed?

- Poslednji indeksi pokazuju da je demokratija u Srbiji na najnižem nivou u poslednjih najmanje deceniju. Ipak, pritisak EU aktera doneo je neke pomake u vidu promene izbornih zakona i ažuriranja biračkog spiska. Ali, od inicijative do usvajanja i implementacije dug je put.

Drži li i dalje Srpska napredna stranka monopol nad istinom u Srbiji i kakva je uloga opozicije?

- Monopol nad istinom je bilo ključno sredstvo medijske dominacije SNS-a. To oružije im je definitivno oduzeto iz ruku s izbijanjem studentskog protesta. Ipak, kontrola nad medijima i paraliza REM-a, regulatornog tela nadležnog za medije, i dalje omogućava jak uticaj SNS-a na to šta je istina u Srbiji.

Kako se boriti protiv jezika mržnje? Studente režim zove ustašama i izdajnicima zemlje.

- Po mom sudu, dva su nivoa te borbe. Jedna je ona etička, i dosta je jaka u Srbiji. No, moral nema moć da promeni mnogo, bar ne u ovoj situaciji. Drugi nivo je politička borba. Ali, ne takva da neko bude sultan umesto sultana, nego borba u kojoj je cilj da se javni govor institucionalno uredi uz poštovanje slobode govora, ali protiv govora mržnje. U Srbiji ćete često čuti: “Moramo da ih pobedimo”, “Nema s njima razgovora”, “Nema predaje”. Drugačije, politika se shvata kao borba. A ona to ne mora da bude. Politika je takmičenje. Idealno, među ravnopravnim učesnicima, ako ne po resursima i uticaju, ono bar po istim pravilima koja važe za sve. Već duže vreme imate hegemon stranku (SNS), koja igra legalno, ali granično i izuzetno nefer. Prototip izjava koje to stanje opisuju je pobeda 10-0 sa prethodnih lokalnih izbora u 10 opština. Ne samo pobediti nego da protivnik ne poželi da se bori ponovo, ikada. E, to je ono što mora da se promeni da bi se politika u Srbiji tek spakovala da krene putem ozdravljenja. Jednom rečiju - pluralizam. Nije stvar u tome da treba uništiti, rasformirati, fragmentirati SNS, pa umesto toga stvoriti ponovo jedan catch all pokret, kao neki novi, bolji, brži SNS, ali je super za našu ekipu. Stvar je vratiti koalicione vlade, saradnju više stranaka, dogovor i, najbitnije, međusobnu kontrolu. I eto vam konsolidovane demokratije.

Optuživali su i Vas da ste blokaderski profesor. Kako je, zapravo, biti profesor na beogradskom Univerzitetu danas? Kako se kritična masa, posebno unutar akademske zajednice, može boriti protiv metoda zastrašivanja kojima pribjegavaju političari, ali i režimski mediji?

- Odbijam da koristim i komentarišem te prideve u javnom govoru, jer oni doprinose nezdravoj i veštačkoj polarizaciji u Srbiji. Umesto toga, treba se baviti realnim problemima. Konkretno, kada je Univerzitet u pitanju, ti problemi su u viziji pojedinih ministara u Vladi Srbije da obrazovanje treba da sledi gruzijski scenarij obogaćen neoliberalizmom: centralizacija finansija i upravljanja, potom fragmentacija i izmeštanje izvan urbanih centara i za kraj, privatizacija. To je ono o čemu više mora biti reči, a etikete su tek efemerna pojava.

Đurađ Šimić/

Je li evropski put Srbije trajno izgubljen? Ko i kako može vratiti Srbiju na tračnice EU?

- Poverenje u EU je na najnižem nivou ikada u Srbiji. Za početak, i sama EU se ne snalazi s nama i ne čini mnogo da povrati poverenje. Nekoliko bilborda o tome šta je EU učinila za nas, koje gledamo dok putujemo ka EU, lako se zaboravlja kada čekate na granici kao građanin drugog reda.

Propale inicijative

Dalje, političke elite u Srbiji nemaju jasno artikulisanu EU agendu. To je neka peta tema kojom se bavite u kampanji, ako do toga i stignete. Optimista sam da nije trajno izgubljen put, ali to je tek moje intimno verovanje.

Ne možemo a da ne pomenemo odnose u regionu, posebno kada je riječ o odnosima na relaciji zvanični Beograd i zvanično Sarajevo. Možemo li bolje? Kako?

- Odnosi u regionu koji se tiču Srbije su u hibernaciji. Ima tu retoričkih čarki, ali to je manje važno. Bitnije je što su sve inicijative poput Berlinskog procesa ili Otvorenog Balkana manje-više propale, bilateralne posete su postale retkost, čak i čudo mora da se desi za neke od njih. I meni to govori samo jedno, da su bez izuzetka sve elite okrenute komuniciranju sa svojim biračima. I, za oko javnosti nevidljivo, oni itekako sarađuju i pomažu jedni drugim time što ne sarađuju.