Dva lica jedne odiseje: O knjizi Slobodana Stajića

Već u svom naslovu “Odisejski beskraj” Slobodana Stajića nosi dve velike ideje: odiseju kao večitu čovekovu potragu i beskraj kao prostor u kojem se ta potraga nikada zaista ne završava.

Na stranicama ove knjige čovek ne prolazi pored gradova i istorije kao nemi posmatrač. On zastaje, osluškuje i dopušta da mu se svet poveri.

Posveta Asim-begu Muteveliću

Prvi deo “Odisejskog beskraja” vodi nas kroz istoriju, sećanja, susrete i lična svedočenja. Od Đulaginog dvora, mesta na kojem je autor rođen, pa odisejskom plovidbom sve do jedne jedine kapi - poslednje. Ta kap nije samo voda. Ona je granica između onoga što čovek ima i onoga što je spreman da deli.

U priči o tadašnjem gradonačelniku, Asim-begu Muteveliću, čoveku koji je autorovog oca čak tri puta spasio od Jasenovca, prošlost nije samo istorijska činjenica. Ona postaje lična zahvalnost i više od toga - svedočanstvo o ljudima koji, uprkos vremenu, stradanjima i razlikama, umeju da budu oslonac jedni drugima.

Potom kroz knjigu prolaze stotine javnih ličnosti - diplomate, umetnici, sportisti i ljudi iz različitih svetova - a njihove priče ne ostaju tek zbir susreta. One grade jednu širu sliku vremena, kojem je autor pripadao, koje je upoznavao i neumorno istraživao.

Ali prvi deo nosi i nešto više. On donosi svedočenje o istorijskim lomovima, razdorima i prevratima, ali i o onim blistavim trenucima koji se zauvek upišu u kolektivno sećanje.

I, ispod svega toga, nazire se jedna sila koja je ponekad tiša od istorije, a jača od nje - ljubav.

Jedno pismo na Zejtinliku će biti sačuvano od kiše.

Jedan čovek godinama nosi sa sobom Drionovu knjigu, a njihovi putevi se, gotovo neverovatno, mimoiđu za svega dvadeset minuta.

Takvi trenuci samo tiho podsete čoveka da neke priče imaju sopstveni put i sopstveno vreme.

Drugi deo “Odisejskog beskraja” otvara drugačiji prostor.

Ako nas prvi deo vodi kroz naše vreme, drugi nas uvodi u vreme koje je mnogo starije od nas.

Antički svet progovara kroz svoje hramove, ruševine, gradove i svetilišta. Pompeja, Vulkan, Troja, Partenon, Plava grobnica - mesta koja više nisu samo mesta. Postaju čuvari onoga što je prošlo, ali nije nestalo.

I upravo tu Stajićev svet postaje gotovo nestvaran: gradovi počinju da govore.

Troja se seća.

Zeugma plače.

More čuva svoje vojnike.

Čitajući njegove stranice, ponovo sam prepoznala ono što sam naslutila još ranije: neverovatan dar da se priđe bolnom mestu, a da se ono ne ogoli do kraja. Da se otvori rana, ali ne i oduzme njen dostojanstveni zavoj. Autor prilazi. Osluškuje. I čuva ožiljak. Možda je upravo zato njegov način pisanja istovremeno dubok, pronicljiv i intuitivan, a ipak nežan i, iznad svega, pristojan.

A onda stižem do Plave grobnice. I više nisam samo čitalac.

“Stojte, galije carske!...” Milutin Bojić.

I voda. I grobovi. I neko moj na dnu.

Tu se isprepletala istina mojih gena. Moj pradeda spava na dnu te tihe i dostojanstvene vode. Moja krv na mom tlu.

Tek tada shvatam koliko daleko može da dopre jedna knjiga.

Ali “Odisejski beskraj” tu ne zastaje.

Posle vode dolazi vatra.

Pompeja, zatrpana pepelom pod nemilosrdnom vladavinom Vulkana, izranja po ko zna koji put sačuvavši jedan svet za koji smo mislili da više ne postoji.

Tu se otvara pitanje koje mi je ostalo dublje od same priče: Kako ispod pepela izroniti i stići do Partenona? Možda je to i jedna od najtiših poruka ovog drugog dela. Ne kako zaobići Vulkan. Ne kako izbrisati pepeo. Ne kako zaboraviti ono što je bilo. Nego kako iz onoga što nas je zatrpalo ponovo izrasti.

Partenon, obasjan Heliosem, tada više nije samo hram. On postaje slika onoga čemu čovek teži nakon svega što ga je rušilo: redu, meri, lepoti, svetlosti.

Od Pompeje do Partenona.

Od Hada do Heliosa.

Od pepela do kamena.

Od razaranja do onoga što opstaje.

A između njih - čovek.

Čovek koji u sebi nosi i Vulkan sa kojim se bori i Partenon kojem teži.

Što više razmišljam o ova dva dela, sve mi je jasnije da oni nisu suprotstavljeni. Jer nijedno putovanje nema smisla ako nemamo kome da se vratimo. I nijedan povratak nije moguć ako prethodno nismo imali hrabrosti da krenemo.

To su dva lica iste odiseje.

Prvo lice gleda u čoveka i njegovo vreme: u porodicu, istoriju, susrete, zahvalnost, razdore i one male, gotovo neverovatne slučajnosti, koje ponekad spoje ljude koji su godinama hodali različitim putevima.

Kad ostanemo zajedno

Drugo lice podiže pogled prema starijem svetu: prema Troji, Pompeji, Zeugmi, Plavoj grobnici, Vulkanu i Partenonu. Prema mestima koja su preživela svoje ljude, ali i prema ljudima koji kroz njih ponovo pronalaze sebe.

A onda se granica između ta dva sveta gubi. Jer ovo nije samo putopis.

Ovo je knjiga u kojoj se svet ne osvaja, već prepoznaje.

Možda je zato njen pravi prostor upravo beskraj.

Jer svaka velika odiseja, ma koliko daleko čoveka odvela, na kraju postavlja isto pitanje: Čemu se vraćamo? Možda odgovor nije mesto. Možda je odgovor - čovek.

Onaj trenutak kada, uprkos svemu što nas razdvaja, sednemo jedni pored drugih. Kada ostanemo zajedno. Kada delimo i ono malo što imamo.

Zato jedna autorova misao ostaje dugo da odzvanja: “Dok su svjetski mediji brujali o mržnji i strahotama, vjerovatno malo ko sa tih daljina mogao je i da pomisli da i danas, u sablasno tihim i mračnim noćima, pored jedne jedine vatre, jedni pored drugih sjede ljudi svih ovdašnjih vjera i nacija, dijeleći zajedničku sudbinu, pa ako treba i posljednju kap vode”.

I upravo tu, u toj poslednjoj kapi vode, živi Itaka.