Sljepilo mladog Gorana

Još se fruškogorski ojed nije povukao – evo nove muke. Mladosti je, kako rekoh, svojstvena neobjašnjiva i neutemeljena hrabrost, a njena sestra blizankinja jeste neodmjerena drskost koja često uzima ili glavu ili dušu. Vrijeme radnje ove drame ne pada daleko u odnosu na prethodnu, ali se mjesto značajno pomjera: sa Fruške gore u Sportski kamp Karataš, koji se nalazi na istoku Srbije, uz granicu sa Rumunijom, maltene u pogonskim halama hidroelektrane Đerdap.

Krug oko paviljona

Tu smo, naime, imali da provedemo naredna tri dana. Stigli smo debelo iza ponoći, zato što je vozač na jednoj raskrsnici otišao za Gornji umjesto za Donji Milanovac. Ili je zapravo bilo obrnuto. Vođa puta bio je profesor istorije Božo Marić, kome je bilo svejedno da li ćemo na koncu završiti tamo gdje smo krenuli ili ćemo osvanuti na Bosforu. Sve je bilo u najboljem redu dok se krećemo i dok imamo gdje se zaustaviti. Pokočili smo se od duga sjedenja, večera je odavno otvrdla, rosulja je topila noć i brzo smo se razišli po sobama.

Sutradan sve po ranije dogovorenom rasporedu: prvo doručak (kuvana jaja i hrenovke, more mrš!), potom silazak do Lepenskog vira i upoznavanje sa vinčanskom kulturom. Kraće zaustavljanje u Golupcu, gdje se Dunav presvlači u more, a potom povratak u kamp na ručak koji je bio malo deblja kopija doručka. Nakon mršavog krkanja svima po volji: ko hoće na spavanje, ko hoće na basket, ko hoće pred televizor. Pojma nemam šta sam htio, vjerovatno na basket, ali je opet cmoljila kiša, pa sam se vjerovatno zavukao pod deku da malo otkunjam.

Preskačem drugi dio prvog dana, jer se drama u kojoj zamalo ostah bez očinjeg vida imala odigrati tek druge noći. Obišli smo Đerdap, vidjeli smo kako sila vode ulazi i kako sila vode izlazi, biće da ništa od svega što nam je objašnjeno nismo razumjeli, nagnuli smo se nad ograde, iako nam je rečeno da se ni za živu glavu ne naginjemo, a potom smo se ponovo vratili u kamp gdje smo imali vidjeti i gdje nam je bilo ponuđeno sve ono što nam je bilo ponuđeno i prvog poslijepodneva. Kiša je stala, pa sam izašao pod koševe, ali se nisam značajnije proslavio.

Sportski kamp Karataš

Nakon večere – disko. Profesori su debelim farbama podvukli šta se smije, a šta se ne smije, šta se i koliko može, a šta se ne može uopšte. Savjeti primljeni i bačeni na trećem koraku. Disko – tugine tuge tuga. Dva neka tunjava reflektora, zvučnici iz kojih tule basovi, repertoar razbacanog neukusa… Ne znam s kim sam bio, ali s kim god da sam bio – bili smo kratko i predugo. Utekli smo nakon jednog piva. Nije nam se spavalo, pa smo krenuli kasom kroz kamp. Malo ovamo, malo onamo, zaviri tu, zaviri tamo, prozbori s ovim, prozbori s onim i eto je skoro ponoć. Još jedan krug oko paviljona i pod obraz il’ šaku il’ ruku.

Na maltene posljednjem metru, na ćošku paviljona, pred nas dvojicu – i dalje ne mogu da se sjetim ko je bio sa mnom – iskoči žaba iz doba Jure. Žaba je imala najmanje dvanaest kilograma, ja takvo čudo nikada vidio nisam, a ako sam se nečega nagledao u Dunavu i uz Dunav – nagledao sam se žabetina. Ovo je bila pramajka svih žabâ, možda čak i prababa, ako ne i prva žaba iz koje su se “izlegle” sve ostale žabe. Pade pred nas i ni lijevo, ni desno. Mene spopade nečastivi: uzeh onu žabetinu i ubacih je kroz prvi otvoreni prozor na koji smo naišli. Panika je ubrzo počela.

Nekoliko minuta kasnije žaba je bila eliminisana, a ja iz potaje krenuh ka sobi, na spavanje. Pozdravih se sa kolegom diverzantom – i dalje ne mogu da dozovem prezime koje je sa mnom stuhalo kroz noć – protrljah pospane i nervozne oči i zajaših krevet. Dvadeset sekundi kasnije drao sam se kao da me o istom trošku deru na mijehove i rastržu konj’ma na repove. Digao sam na noge cijelu istočnu Srbiju i pola podunavske Rumunije. U sobu je navalio i ko nije mislio. Ništa nisam umio da kažem: samo sam urlao i urlao, mlatarao i rukama i nogama, bacao se prvo po krevetu, potom i po sobi kao nedoklano svinjče.

Kada je prvi šok sustao, a to sustajanje baš i nije išlo žurnim korakom, uspio sam da pokažem tačku sloma: bile su to potpuno slijepljene oči. Nisam mogao da ih otvorim, jer mi je nekakva smola sastavila kapke i nije ih puštala. Ni pô muke što je smola pričvrstile jedan kapak o drugi, nego je natapala oči, a meni se činilo da bi mi lakše bilo da su me poprskali živom sodom, pa onda po tim ranama nabacali pola lopate gašenog kreča i punu lopatu žara. Agonija je trajala desetak minuta, pa je i prestala, ali kapci su ostali priheftani jedan za drugi.

Kamilica i gaza

Brzo sam sabrao svoje drsko dva sa bezobraznim dva: pradunavska žaba je pustila nekakav drevni otrov kada sam je ščepao, a ja sam tim namazanim rukama par minuta kasnije protrljao oči. Ako je uz Dunav tih dana i bilo herpetologa koji bi mogli da kažu kakve su mi mađije prodrle u oči i kako se odatle istjeruju, teško da bismo ih našli u to doba, pa smo se pouzdali u jedino u šta smo mogli da se pouzdamo – u kamilicu. Profesorica informatike je skuvala čaj, a onda mi je gazom polako ispirala oči.

Kapci su polako dolazili sebi, vid se vraćao, bol je jenjavala. Operacija nije bila ni brza, ni laka. Trebalo je isprati onoliku pogan koju sam sâm sebi ranije te večeri natrunio. Nakon pola sata u sobi smo ostali kamilica, gaza i ja. Naslonio sam se na zid i polako čistio oči. Vatra u zjenicama je bila ugašena, ali su oči i kapci i dalje pulsirali. Meka tkiva i vid sam vratio u prvobitno stanje tek nakon dva sata strpljivog rada na sebi. Mislio sam da ću imati snage, ali nisam: htio sam da potražim onu žabetinu, da je rasporim, da joj izvadim srce i sutradan bacim u turbine đerdapske hidroelektrane. Ali, zaspao sam kao i svaki mučenik koji se iz velike bitke vratio sa tri stotine uboja.

Desetak godina kasnije, u Libertasu, ondašnji vođa puta ovako priča društvu u kojem je bila i moja sitnica: Ovim današnjim učenicima sve je teško. Mrska im je škola, mrsko im je gradivo, ni u čemu ne uživaju. Vuku se s časa na čas, mrljave se, nema u njima pola kile života. Kukaju kako im je svaki dan isti, kako ih satraše i gradivo i profesori, a ja njima lijepo govorim da to nije tako, da to ne mora biti tako, da ima gimnazija i svoje lijepe dane i čarobne trenutke, poput onoga kada je jedan učenik prije deset godina uhvatio žabu u Karatašu…