Uticaj Grenlanda na Ukrajinu

Na raskršću dve krize koje nikada nisu smele da se sretnu, zamislite sebe danas na čelu jedne evropske vlade. Sa jedne strane, rat u Ukrajini se nastavlja, a vojna, ekonomska i diplomatska podrška SAD-a ostaje neophodna za Kijev. Sa druge strane, oblikuje se transatlantska kriza bez presedana. Američki predsednik Donald Trump otvoreno je oživeo ideju o preuzimanju Grenlanda, autonomne arktičke teritorije koja pripada Danskoj, u ime nacionalne bezbednosti. Posmatrane zajedno, ove dve teme predstavljaju centralni strateški izazov za Evropu.

STRUKTURNA RANJIVOST: Nije reč samo o teritorijalnom suverenitetu, već sama gramatika savezništava. Zaista, prvi put od završetka hladnog rata, jedna evropska članica NATO-a suočava se sa otvorenim pritiscima, uključujući ekonomsku prinudu i implicitne pretnje od svog glavnog saveznika.

Paradoks je upečatljiv. Kako zadržati Washington čvrsto posvećen odbrani Ukrajine, a istovremeno obuzdati njegove ekspanzionističke impulse prema evropskom savezniku i članu NATO-a. Iznad svega, kako Evropa može sprečiti da sukob oko Grenlanda potkopa saradnju na ukrajinskom frontu.

Ova protivrečnost nije slučajna. Ona razotkriva strukturnu ranjivost Evrope. Njena bezbednosna arhitektura ostaje zavisna od američke moći, dok se ta ista moć sada koristi na transakcion i unilateralni način koji destabilizuje samo savezništvo.

U Parizu su ove nedelje te tenzije poprimile konkretan oblik u paralelnim sastancima. Jedan je bio posvećen koordinaciji podrške Ukrajini sa američkim predstavnicima. Drugi se sastojao od diplomatskih razmena, čiji je cilj bio da se pokaže evropska solidarnost sa Danskom, suočenom sa američkim predlozima u vezi sa Grenlandom. Postavljeni jedan uz drugi, ovi razgovori razotkrili su rastuće naprezanje unutar Sveza.

Ova diplomatska koreografija odražava dublju zabrinutost. Evropske prestonice pokušavaju da razdvoje krize koje su u stvarnosti duboko povezane. Ista administracija koja garantuje opstanak Ukrajine istovremeno testira granice evropskog suvereniteta na Arktiku.

Ova situacija se široko doživljava kao simptom novog i nestabilnog svetskog poretka u kojem se tradicionalna savezništva stavljaju na probu. U više evropskih prestonica politički odgovori se smatraju previše mlakim, naročito u svetlu američkih izjava koje su čak nagoveštavale mogućnost upotrebe sile radi preuzimanja Grenlanda.

Upotreba carinskih pretnji kao sredstvo pritiska, koje Donald Trump otvoreno koristi, označava prelazak sa ubeđivanja zasnovanog na savezništvu ka ekonomskoj prinudi. Time se bezbednosni razgovori pretvaraju u komercijalno pregovaranje i potkopavaju normativni temelje NATO-a.

U zajedničkoj deklaraciji, vlade velikih evropskih sila od Pariza do Londona i od Berlina do Rima, Varšave i Madrida naglasile su da Grenland pripada svom narodu i da svaku odluku o budućnosti te teritorije moraju doneti Danska i Grenland, u skladu sa međunarodnim pravom. Ovaj kolektivni stav imao je za cilj da potvrdi minimum zajedničkih principa.

Ta deklaracija bila je neophodna, ali nedovoljna. Potvrdila je principe bez razjašnjavanja posledica. Izostanak jasno definisane evropske crvene linije ostavlja otvorenim pitanje dokle Washington može ići pre nego što se solidarnost pretvori u otvorenu konfrontaciju.

Ipak, deklaracija ostavlja jedno ključno pitanje bez odgovora. Šta bi ove zemlje učinile ukoliko bi Sjedinjene Američke Države odlučile da zanemare danski suverenitet. Nedavni diplomatski signali ukazuju na porast napetosti, dok je danska premijerka izjavila da je američko preuzimanje apsolutno nepotrebno, a istovremeno se lokalno raspoređuje pojačano evropsko vojno prisustvo kako bi se potvrdila zaštita teritorije od svakog jednostranog pritiska.

Raspoređivanje evropskih trupa, iako skromno po obimu, ima snažan simbolički značaj. Ono predstavlja tihi, ali smisleni pomak. To je jedan od retkih slučajeva u kojima se evropske vojske ne pozicioniraju protiv Rusije, već kao protivteža pritisku koji dolazi iz samih Sjedinjenih Država, čak i ako je to zvanično uokvireno kroz NATO-vežbe i arktičku bezbednosnu saradnju.

A GDJE JE UKRAJINA: Na ukrajinskom frontu, ključno pitanje ostaje obezbeđivanje dugoročnih bezbednosnih garancija za Kijev, sa ciljem uspostavljanja trajne i kredibilne odbrane od Rusije. Nakon više od godinu mobilizacije, većina evropskih država i dalje zagovara masovnu materijalnu, finansijsku i stratešku podršku, dok istovremeno razmatra uslove za eventualno pregovarano primirje. Mnogi veruju da bi bez američkog učešća evropski napori izgubili veliki deo svoje efikasnosti pred Moskvom.

Ukrajina tako postaje strateški talac šire transatlantske neravnoteže. Evropski lideri strahuju da bi svaki otvoreni raskol sa Washingtonom oko Grenlanda mogao dovesti do smanjenog američkog angažmana u Istočnoj Evropi, bilo kroz kašnjenje paketa pomoći, oslabljenu razmenu obaveštajnih podataka ili umanjenu politiku odvraćanja.

Ovaj odnos zavisnosti nije prekinut. SAD su sada uključene u koordinacione mehanizme od kojih su se u početku držale po strani, što ilustruje trajnu stratešku realnost. Evropa ne može u potpunosti zameniti američku moć u kolektivnoj odbrani.

Uprkos godinama diskursa o strateškoj autonomiji, epizoda sa Grenlandom brutalno razotkriva granice evropskog vojnog i političkog suvereniteta. Autonomija bez kapaciteta ostaje težnja, a ne stvarnost.

KINA: Treći akter koji tiho oblikuje ovu krizu je Kina. U velikoj meri odsutan iz javne rasprave, ali centralni u strateškim kalkulacijama, Peking ne polaže direktno pravo na Grenland, ali se na njemu projektuje. Već više od decenije Kina sebe definiše kao gotovo arktičku silu, ulažući u infrastrukturu, naučna istraživanja, pomorske rute i strateške resurse. Grenland zauzima ključno mesto u toj viziji, kako zbog svojih retkih zemnih elemenata neophodnih za globalnu energetsku tranziciju, tako i zbog svog položaja na budućim polarnim rutama koje povezuju Aziju i Evropu.

Upravo to raspršeno, ali postojano kinesko prisustvo hrani američka bezbednosna opravdanja. Washington se ne plaši samo direktne vojne pretnje, već i sporog ekonomskog, tehnološkog i političkog prodora Kine na Arktik. Američki diskurs o nacionalnoj bezbednosti tako prikriva šire kinesko američko rivalstvo koje daleko prevazilazi Grenland, pretvarajući jednu evropsku autonomnu teritoriju u deo sistemske konfrontacije.

Za Evropu je teškoća dvostruka. Odbaciti američku grabljivost, a da se ne otvore vrata pojačanom kineskom uticaju. Braniti danski suverenitet, a da se ne postane pasivno poprište sukoba velikih sila. U ovom trouglu Washington-Moskva-Peking, Grenland postaje stvarni test sposobnosti Evrope da postoji kao strateški akter, a ne kao puki prostor projekcije tuđih ambicija.

Tako Ukrajina, Grenland i Kina nisu tri odvojena pitanja, već jedan jedinstveni strateški kontinuitet. Rat na Istoku, pritisak na Severu i kinesko-američko rivalstvo postavljaju jedno isto pitanje za Evropu - da li ona još uvek može biti zaštićena a da ne bude potčinjena.

KRHKA RAVNOTEŽA: Evropski lideri su stoga primorani na delikatan manevar. Moraju potvrditi jedinstveni front u podršci Ukrajini, dok istovremeno postavljaju jasne granice onome što se doživljava kao potencijalno razorne ambicije po transatlantsku koheziju u vezi sa Grenlandom.

Ovaj čin balansiranja dodatno je otežan arktičkom dimenzijom. Klimatske promene, topljenje leda i nove pomorske rute pretvorile su Grenland u stratešku nagradu koju ne priželjkuju samo Sjedinjene Američke Države već i Rusija i Kina. Ono što se predstavlja kao nacionalna bezbednost u stvari je dugoročno geopolitičko pozicioniranje.

Da bi to postigli, moraju se kretati kroz nekoliko imperativa. Ti imperativi koegzistiraju nelagodno, ali se ne mogu razdvojiti: održati Washington angažovanim i posvećenim suzbijanju ruske agresije; ojačati evropske odbrambene kapacitete u sporednoj ulozi, naročito na Arktiku i u Istočnoj Evropi. Potvrditi da se suverenitet jedne evropske teritorije ne može tretirati kao puka strateška roba, čak ni od istorijskog saveznika. Ojačati multilateralne mehanizme saradnje, naročito unutar NATO-a, kako bi se tenzije razrešile pre nego što prerastu u političke ili vojne lomove.

Izazov, dakle, nije samo Grenland, niti samo Ukrajina, već očuvanje sistema savezništava koji rizikuje da bude izdubljen iznutra unilateralizmom, transakcionom diplomatijom i normalizacijom prinude među saveznicima.

Zato se izazov pred kojim se nalaze Evropljani ne svodi samo na odgovor na određenu američku politiku već na kolektivno promišljanje uloge Evrope u geopolitičkom okruženju oblikovanom rivalstvom sa Moskvom, odnosima sa Washingtonom i dubokim strateškim pomacima povezanim sa klimatskim promenama i Arktikom.

Evropa se suočava sa trenutkom istine. Ili će prihvatiti da je lojalnost savezništvu uslovna i asimetrična, ili će započeti pretvaranje političkog jedinstva u stvarnu stratešku sposobnost. Grenland nije fusnota u odnosu na Ukrajinu. On je upozoravajući hitac.

(Autor je bivši visoki službenik UN-a)