Pogled iz Jerusalema: Samoodbrana je ustupila mjesto osveti
Nakon razaranja Gaze, više se ne može reći da su Jevreji progonjen narod/ANADOLIJA
Postoje trenuci u istoriji kada se ne menjaju samo države, već čitave nacije. Ne precrtavaju se granice, već sama svest; ne zamenjuju se vlade, već kolektivna duša koja prolazi kroz transformaciju. Posle 1945, Nemci su se probudili iz noćne more nacizma i suočili se sa onim što su oni i u njihovo ime učinili. Posle Vijetnama, Amerikanci su izronili iz sloma nacionalne nevinosti kao drugačiji narod. Rat u Gazi je takav trenutak za jevrejski narod. To nije još jedan krug u beskrajnom ciklusu bliskoistočnog nasilja, već istorijska prekretnica. To je trenutak u kojem moramo da se pogledamo u ogledalo i prepoznamo šta smo postali. I to što vidimo je ružno.
Vekovima je jevrejsku svest oblikovalo iskustvo progona. Od vavilonskog progonstva, preko krstaških ratova, inkvizicije, pogroma, pa sve do holokausta, jevrejska priča je bila priča o progonjenoj, nevinoj žrtvi. Šoah je urezao u naše biće uverenje da nosimo ljudsko sećanje na bol i da smo stoga dužni da izgradimo moralno društvo koje nikada neće drugima učiniti ono što je nama učinjeno. “Ono što je tebi mrsko, ne čini bližnjem svom”, rekao je Hilel. “To je cela Tora.”
DANI UŽASA I ŠOKA: Sve se ovo srušilo u poslednje dve godine. Dani koji su usledili nakon 7. oktobra 2023. bili su dani užasa i šoka. Na trenutak smo se vratili starijem jevrejskom sećanju, onom koje je prethodilo izraelskoj moći. Ali taj trenutak je prošao i bio je protraćen. Samoodbrana je ustupila mesto osveti. Osveta se stvrdnula u politiku. A politika se spustila u rasnu nadmoć, verski fundamentalizam i primitivni nacionalizam.
Avrum Burg/ AUTOR!!!
Dve godine kasnije, nakon razaranja Gaze, više se ne može reći da su Jevreji progonjen narod. Istorijski i moralno, izraelski Jevrejin je postao progonitelj. Ovo je seizmički preokret. Generacijama smo se pitali kako je svet mogao da stoji po strani dok su Jevreji ubijani? Sada nam svet postavlja isto pitanje: kako možete da stanete uz Izraelca koji ubija na taj način? Svaki Jevrejin, i u Izraelu i u dijaspori, mora dati odgovor. Za dijasporu, ovaj trenutak nosi posebnu težinu. Generacijama su jevrejske zajednice širom sveta stajale u prvim redovima borbe za građanska prava i socijalnu pravdu. Bile su deo moralne savesti čovečanstva. To nasleđe sada visi o koncu.
Zbog Gaze i zločina počinjenih u Gazi, stare linije razdvajanja između jevrejskih grupa više ne važe. Linije razdora danas nisu religijske, etničke ili političke. One su etičke. Na jednoj strani stoje oni koji su podržavali rat koji je prevazišao samoodbranu i pretvorio se u uništenje. Na drugoj strani stoje oni koji su se tome suprotstavili u ime te drevne jevrejske savesti i ponosno se pobunili i izjavili: dosta je. Ne u naše ime.
Jevrejin koji je podržavao kampanju uništenja, ubijanja, laži, pljačke, surove ravnodušnosti, naučio je iz holokausta samo jednu lekciju: moć. On veruje da je moć jedina garancija postojanja, a moral samo luksuz. Pretvorio je sećanje u oružje, traumu u opravdanje, a istorijsku patnju u ideologiju osvete.
Nasuprot njemu stoji Jevrejin veran etičkoj tradiciji našeg naroda, onaj koji je iz holokausta naučio sasvim drugačiju lekciju: da nesreća koju smo pretrpeli nije bila namenjena tome da nas učini okrutnim, već saosećajnim; ne da nam otvrdne srca već da nas dublje poveže sa savešću.
Ono što je zabranjeno, zabranjeno je i za Jevreje/ANADOLIJA
Jevrejska civilizacija nikada nije rođena kao kultura moći. Rođena je kao vera savesti, večite borbe protiv brutalne moći. Avram nije molio za život svog sina Isaka, već za spas grešnog grada Sodome. Stao je pred Boga i pitao: “Zar Sudija cele zemlje neće postupiti pravično”? Ovo je bio prvi moralni protest u ljudskoj istoriji. Posle njega došli su proroci koji su se suprotstavili kraljevima i sveštenicima i stavili pravdu iznad obreda. Srce judaizma nikada nije bila fizička sila, već duhovna rafiniranost. Jevrejski heroj nikada nije bio nasilnik iz komšiluka, već “onaj koji savladava svoj nagon” i “onaj koji svog neprijatelja pretvara u voljenog prijatelja”.
Sve je to sahranjeno u Gazi. Čak i ako bi se mogao opravdati početak rata kao odgovor na monstruozni zločin, ništa ne može opravdati ono što je usledilo: uništenje, bombardovanja, brisanje čitavih naselja, ubijanje desetina hiljada nevinih za koje se nismo ni pretvarali da žalimo. Izraelski vojnici i njihovi komandanti su zakopali svete zapovesti sopstvene tradicije ispod ruševina Gaze. Te zapovesti počinju u Bibliji: “Ne radujte se kada vaš neprijatelj padne”. I nastavljaju se u drevnom Midrašu, kada je bog ukorio anđele što su pevali nakon davljenja Egipćana: “Moja stvorenja se dave u moru, a vi biste da pevate”? Čak i pravedan rat mora imati granice. Čak je i neprijatelj ljudsko biće.
Pa ipak, u Izraelu nije bilo ni jednog trenutka kolektivne tuge. Ni u Knesetu, ni u većini sinagoga, ni na javnom trgu. Nijedna molitva nije izrečena za decu koja su besmisleno poginula na drugoj strani. Bilo je samo beskrajnih racionalizacija: “Oni razumeju samo silu.”. “Koristili su ljudske štitove”. “Sami su krivi” Da li je ovo jezik naroda koji je generacijama učio čovečanstvo da je život svetinja?
Nijedna molitva u Izraelu nije izrečena za djecu koja su besmisleno poginula na drugoj strani
U Gazi ovaj slom nije politički; on je egzistencijalan. Narod koji je nekada bio zajednica savesti postao je organizacija sile. Narod koji je nekada prizivao boga kao Oca Milosrđa sada se klanja Gospodu Osvete i Čoveku Rata. Hajde da govorimo otvoreno: nisu samo Gaza niti kibuci duž granice u ruševinama. Sama jevrejska duša je razbijena.
MOŽE LI SE DO NOVOG JUDAIZMA?: Pa ipak, ovo urušavanje može označavati kraj dugog poglavlja u jevrejskoj istoriji ili početak velikog preporoda. Iz razaranja se može izdići novi judaizam, onaj koji se ne zatvara u sebe, već se otvara drugima, koji odgovara ne snagom, već isceljenjem. Humanistički judaizam ne mora da traži dozvolu da ponovo govori u ime savesti; to jednostavno mora da učini. Moramo izgraditi sopstvene institucije, nezavisne od države i klerikalnog establišmenta, posvećene izgradnji boljeg sveta. Čak i ako su naši najžešći protivnici naši sunarodnici Jevreji, ne smemo ih se plašiti i ne smemo popustiti pred njima.
Prva institucija koja će se pojaviti iz pepela trebalo bi da bude Globalni jevrejski fond za obnovu Gaze i za podršku njenim stanovnicima. To ne bi bio politički gest već etički čin vere, opipljiv izraz zapovesti “Ljubi bližnjeg svoga kao samoga sebe”.
Takav fond bi funkcionisao nezavisno od vlada i političkih pokreta. Njegov mandat bi bio jasan: obnova škola, bolnica, domova i infrastrukture; pružanje medicinske nege i podrške za traume; omogućavanje povratka raseljenih porodica dostojanstvenom životu. Finansiranje bi dolazilo od dobrovoljnih priloga jevrejskih zajednica širom sveta: pojedinaca, fondacija i kongregacija koje izaberu da postupaju po savesti, a ne po plemenskoj lojalnosti. Svaki dolar koji se prilaže bio bi mali čin “tikuna”, isceljenja, priznanja da snosimo odgovornost ne samo za sopstvenu bol, već i za bol koja je naneta u naše ime. Ovo nije milostinja. To je restitucija.
Oko takvog fonda mora da izraste nova mreža duhovnih i zajedničkih institucija: Kuće saosećanja gde se molitve nude za svako ljudsko biće, ne samo za Jevreje; sinagoge gde se Kadiš čita i za mrtve Palestince; Ješive savesti gde se Tora proučava uz filozofiju ljudskih prava, Jeremija pored Kamija, Hilala starijeg pored Martina Lutera Kinga mlađeg; i Zajednice obnove posvećene izgradnji mostova, odbrani ljudskog dostojanstva i suočavanju sa okrutnom ravnodušnošću.
Ove nove institucije moraju, pre svega, izgraditi dijaspora. Jevreji u dijaspori moraju predvoditi pobunu protiv institucionalnog establišmenta koji je bez mandata predao jevrejsku savest. Sada je vreme da se raskine s njihovom pokornošću i da se vratimo našoj istorijskoj misiji: dijaspora kao moralni glas, kao most ka svetu, kao ljudsko pamćenje našeg naroda.
Ova jevrejska mirovna snaga mora uvek biti u prvim redovima borbe za mir, posebno kada se izraelske vlade protive tome. Mora se zalagati za univerzalnost međunarodnog prava, čak i kada to znači podršku gonjenju jevrejskih ratnih zločinaca pred međunarodnim tribunalima. Ono što je zabranjeno, zabranjeno je i za Jevreje. Niko nije izuzet od pravde. Nijedan narod, bez obzira na to koliko je bio progonjen u prošlosti, ne stoji iznad zakona. Ako zahtevamo odgovornost od drugih, moramo je prihvatiti i za sebe. To nije izdaja; to je vernost najdubljim principima jevrejske tradicije. “Pravdu, pravdu ćeš tražiti” bez izuzetka, bez izgovora.
Ovo nije utopija. To je jedini realan put povratka duha našeg naroda. Ako je razaranje u Gazi pokazalo razmere naše moći, preporod humane civilizacije bi dokazalo da još imamo dušu.
Neki će reći da je takav zahtev naivan, čak i opasan. Istina je suprotna. To je jedini način da se duhovno preživi. Narod koji je napustio svoju savest nikada neće istinski pobediti, čak i ako dobije rat. “Nikad više” može se reći na dva načina: “Nikad više nama” ili “Nikad više nikome”. Prvi vodi do beskrajne spirale straha, moći i osvete. Drugi je jedini put ka boljem svetu.
Jevrejski narod posle Gaze mora da izabere: progonitelje ili saosećajna bića; vojnike koji “samo slede naređenja” ili osnivače globalne armije mira. Ove ruševine mogu biti naš kraj ili početak naše obnove.
(Autor je bivši predsjednik Kneseta, sada mirovni aktivista, koji je tekst objavio na privatnom blogu, a Novi magazin iz Beograda prenio u prevodu Marine Coblentz i Zorana Kostića)
