Uzimanje daha
Svetlana Slapšak/ AUTORICA!!!!
Još uzimam dah posle konferencije REKOM-a održane u Zagrebu preko vikenda – XVII Forum za tranzicionu pravdu u postjugoslovenskim zemljama: budućnost kroz prošlost. U zajedničkom radu sa Documenta u Zagrebu, koje vodi Vesna Teršelič, i drugih, ovaj skup, koji bi morao označiti završetke nekih važnih projekata, zapravo je u novom kontekstu odnosa dve zemlje ostvario sasvim novi život i rad svih, nevladinih organizacija i pojedinaca, u ovom poslu već dvadesetak godina. To mi izgleda logično: put pun nade otvoren je onima koji se toliko godina uporno i sa ogromnim ličnim ulaganjem/žrtvovanjem bave najvažnijim problemom čitave geopolitičke i kulturne oblasti – odgovornošću za rat i posleratne krivice. Svi ostali, sve vlasti i sve opozicije pravili su kompromise oko odgovornosti: zato je “koalicija voljnih” oko istraživanja odgovornosti ostala jedina opunomoćena, ovlašćena i nadležna da nastavi, podignute glave. I ovoga puta, na konferenciji su se pojavili njeni legitimni naslednici, oni koji su pomogli da se glava digne – studenti iz jednogodišnjeg pokreta. Na konferenciji su se sreli studenti iz izgnanstva i njihovi prijatelji, i još studenti i profesori iz Hrvatske koji im pomažu. Bilo bi teško i zamisliti toliko ljudi sa integritetom na jednom mestu i u naše vreme, a bilo je stvarno.
- Mr’š, kučko lažljiva! Čibe! Kuš!!! - napisao je glavni urednik Informera.
Zlobnom hrčku odnelo je poklopac. Kako i ne bi! O neslozi otpora razgakalo se sve što vučimediji imaju, a sad se pokazalo da studenti imaju najbolju moguću potporu za nastavak – one koji nikad nisu prestali da se bave odgovornošću. Opozicija može da surfa i dalje po svojim mogućnostima, sekte i sektice da se prilepljuju i da se odlepljuju, pojedinci da uskaču i iskaču, svi imaju isti problem – svoje računice. I neka ostanu u njima. Na drugoj strani je svet koji ne računa, nego više misli, govori i piše. Zavrtelo mi se u glavi kad sam pokušala da sebi predstavim koliko je organizatorka Nataša Kandić morala da pročita i da se obavesti, zatim da autore i autorke privoli da dođu (posao sa najviše rizika), da bi se u Zagrebu okupila takva ekipa naučnika i naučnica koji su – svi – rizikovali svoje karijere, otkuda god da su došli. Ne više od drugih, srpski i hrvatski. Ništa bolje nego kad Hrvati i Srbi beže jedni drugima: tu se prepoznaje blizanačka kultura o kojoj sam pisala, tu razlike pokazuju svu kobnu povezanost, tu se gube laži ekvidistance. Ostaje individualno majstorstvo, bogatstvo misli, oštrenje i brušenje, saglasnost oko minimuma, ali osnovnog, neizbežnog. I sve bez straha, dok na obe strane oko njih škljocaju očnjaci onih blizanaca koji se nikad nisu odvojili, nesrećnih sijamaca koji u glavama nose istu krvavu paučinu.
Sem mladih profesorki i profesora koje je teško razlikovati od studenata, i kojima baš svima preti šikaniranje, odgurivanje, a bogme i otpuštanje, tu su i ovi najočekivaniji: uglađeni, artikulisani, savršeno kul, stilizovani, precizni, samoironični, strasni, i spremni da se rasplaču kad se sretnu sa prijateljima: studentkinje i studenti, iz Novog Sada i Niša. Iz svih slojeva društva, sa svih strana, svih opredeljenja, svih finih dijalekatskih odjeka. To su oni koje sa izvesnim strahopoštovanjem želimo da nazovemo “naša deca” – ne želimo da im se namećemo, niti da se umiljavamo, voleli bismo da smo im ravni, a sa merom i topimo se dok gledamo kako se jasno odlučuju… Jer oni su toliko mladi, pametni i lepi da nam se čini da smo bili mnogo gluplji i bundevastiji nego što smo zaista bili. Među svim ozbiljnim zadacima koje su sebi postavili i minimalnim očekivanjima o njima, oni izazivaju želju da ih razmazimo, da sede u najboljim bibliotekama, da ne brinu, kad izađu, ni o čemu drugom sem o pivu, ljubavi, bling-blingu i sportu, bar neko vreme. A ne mogu.
“Pazi na tramvaj!”, govorila mi je majka kad sam izlazila iz kuće. Nije se usuđivala da iskaže druge opomene. Tramvaj je dobra simbolička slika: nezaustavljiv jer klizi, ne može da promeni smer: ukratko, sudbina, istorija, ideologija, mentalitet, patrijarhat, većina. Pokretna nadstrešnica, drugim rečima. Važi uvek i posvuda, i gde nema tramvaja, jednako. Imam želju da im to, nešto najbesmislenije, baš sada kažem. Umesto toga, ponovo ću da cmizdrim.
Zato u kolima na povratku u Ljubljanu puštam CD sa rokenrolom ‘50. i ‘60, za koji sam, kad je trebalo, bila potpuno gluva: bio je uveliko zastareo. Staračka noćna mora, ili neugasiva želja za učenjem? Ovo drugo, po Nataši Kandić. Za one koji se ne boje odgovornosti, stvorila je novi dom.
