Ispovijest novinarke iz Srbije koja je rat dočekala u Sarajevu - "Ništa nije bilo u redu, nada je bila za naivne"
Draga Božinović, dugogodišnja srbijanska novinarka, napisala je autorski tekst u kojem je prenijela svoje iskustvo i javnost upoznala sa pomalo nestvarnom sudbinom koja je zadesila.
Ona je, naime, slučajno boraveći u četiri grada dočekala početak rata. Prvo je rat zadesio u Ljubljani, kasnije u Dubrovniku, pa Sarajevu i na kraju u Prištini.
Njen tekst koji je objavljen na portalu Danas.rs ovim putem prenosimo u cijelosti:
- Sve se već treslo od raspada, a ja sam prekrivala oči i uši rukama, ne želeći ništa od toga da vidim niti da čujem. Novinarsko znanje, rasuđivanje, instinkti – ništa to tada nije radilo niti pomoglo mojoj upitanosti zašto bismo se rastali, a ako se rastajemo, zašto bismo uništavali jedni druge i međusobno se ubijali?
Ali dogodilo mi se, raznim okolnostima, da skoro svuda budem svedokom raspada i da jednu za drugom gasim sijalice koje su još svetlele u meni. Do totalnog mraka.
Prvo Slovenija. Otišla sam u Ljubljanu kao urednik specijalnog servisa Tanjuga, da razgovaram s kolegama iz tamošnjih medija o saradnji. Bila je to skoro uobičajena Tanjugova praksa, a ovog puta je bila posebno planirana zbog očiglednog smanjenja narudžbina članaka iz Slovenije, iako su Slovenci uvek bili zainteresovani za dopise iz inostranstva.
Tanjug je imao razgranatu dopisničku mrežu i imao je skoro monopol sa pojedinih svetskih područja, jer je u njima jedini iz Jugoslavije bio medijski prisutan.
Završila sam posao u petak (uspešno, mislila sam) a slovenačke kolege, među kojima sam imala više prijatelja po skijaškoj liniji, predlagale su da ostanem tokom vikenda, da bismo išli na pikničenje izvan Ljubljane.
Predlog je bio privlačan, društvo dokazano i pouzdano, veselje zagarantovano, ali ja sam ipak, zbog nekih svojih obaveza, nerado odlučila da se vratim kako sam planirala, dakle u taj petak, 25. juna 1991.
Biće to poslednji dan zvaničnog mira u Jugoslaviji. A avion kojim sam sletela u Beograd negde predveče, bio je poslednji koji je poleteo iz Ljubljane ka Beogradu krećući se jugoslovenskim vazdušnim prostorom. Na vestima u 19.30 čula sam da je zatvoreno nebo iznad Slovenije, kao i da je ta republika proglasila nezavisnost. Odluku o samostalnosti i suverenosti, istog dana, donela je i Hrvatska.
Dva dana kasnije počeo je desetodnevni rat između JNA i slovenačke Teritorijalne odbrane. Ko se ne seća onog mladog regruta iz BIH koji je, „maskiran“ jednom granom, za TV Jutel, kratko i zblanuto, objasnio šta se događa – „oni kao hoće da se otcepe, a mi im kao ne damo“.
Sve se već treslo od raspada, a ja sam prekrivala oči i uši rukama, ne želeći ništa od toga da vidim niti da čujem. Novinarsko znanje, rasuđivanje, instinkti – ništa to tada nije radilo niti pomoglo mojoj upitanosti zašto bismo se rastali, a ako se rastajemo, zašto bismo uništavali jedni druge i međusobno se ubijali?
Ali dogodilo mi se, raznim okolnostima, da skoro svuda budem svedokom raspada i da jednu za drugom gasim sijalice koje su još svetlele u meni. Do totalnog mraka.
Prvo Slovenija. Otišla sam u Ljubljanu kao urednik specijalnog servisa Tanjuga, da razgovaram s kolegama iz tamošnjih medija o saradnji. Bila je to skoro uobičajena Tanjugova praksa, a ovog puta je bila posebno planirana zbog očiglednog smanjenja narudžbina članaka iz Slovenije, iako su Slovenci uvek bili zainteresovani za dopise iz inostranstva.
Tanjug je imao razgranatu dopisničku mrežu i imao je skoro monopol sa pojedinih svetskih područja, jer je u njima jedini iz Jugoslavije bio medijski prisutan.
Završila sam posao u petak (uspešno, mislila sam) a slovenačke kolege, među kojima sam imala više prijatelja po skijaškoj liniji, predlagale su da ostanem tokom vikenda, da bismo išli na pikničenje izvan Ljubljane.
Predlog je bio privlačan, društvo dokazano i pouzdano, veselje zagarantovano, ali ja sam ipak, zbog nekih svojih obaveza, nerado odlučila da se vratim kako sam planirala, dakle u taj petak, 25. juna 1991.
Biće to poslednji dan zvaničnog mira u Jugoslaviji. A avion kojim sam sletela u Beograd negde predveče, bio je poslednji koji je poleteo iz Ljubljane ka Beogradu krećući se jugoslovenskim vazdušnim prostorom. Na vestima u 19.30 čula sam da je zatvoreno nebo iznad Slovenije, kao i da je ta republika proglasila nezavisnost. Odluku o samostalnosti i suverenosti, istog dana, donela je i Hrvatska.
Dva dana kasnije počeo je desetodnevni rat između JNA i slovenačke Teritorijalne odbrane. Ko se ne seća onog mladog regruta iz BIH koji je, „maskiran“ jednom granom, za TV Jutel, kratko i zblanuto, objasnio šta se događa – „oni kao hoće da se otcepe, a mi im kao ne damo“.
Rat u Sloveniji je formalno završen Brionskim sporazumom, pa su Slovenci zaposeli svoje granice, JNA se povukla u kasarne, a potom se prebacila u Hrvatsku. Na dalje ratovanje.
Raspad Jugoslavije je počeo i sada se već strahovalo da se sve to neće mirno završiti. Ipak, mesec dana kasnije, 27. jula, u Dubrovniku je počeo sastanak Heksagonale, zajednice nekoliko zemalja čiji je cilj bio – kakva paradoksalna situacija – doprinos regionalnom razvoju i stabilnosti u Evropi.
Hrvatska jeste mesec dana pre toga započela „proces razdruživanja“ sa Jugoslavijom, ali je na odluku o nezavisnosti, pod pritiskom međunarodne zajednice, stavljen tromesečni moratorijum.
Predstavnici Heksagonale – Italija, Austrija, Mađarska, tadašnja Čehoslovačka i nova članica Poljska – sletali su, dakle, 25. jula 1991. na dubrovački aerodrom Čilipi, kod domaćina skupa, Jugoslavije, zemlje koja se uveliko i nezadrživo raspadala.
U nekim delovima se već pucalo, oružja je svuda bilo na pretek, nekada moćna JNA se raspadala, a Predsedništvo države je bilo potpuno nemoćno. Najnapetije je tada bilo u Hrvatskoj, kuda smo se nas troje tanjugovaca uputili da izveštavamo sa „važnog međunarodnog skupa“. Kolege su nas upozoravale da će nam Hrvati već na aerodromu pokazati da nismo dobrodošli, tako što će nas postaviti uza zid i pretresati do gole kože.
Ništa se od toga nije dogodilo. Čilipi su, kao i uvek, mirisali na čemprese i more, hrvatski domaćini bili su izuzetno ljubazni, hotel „Splendid“, u kome se skup održavao i gde smo bili smešteni, sijao je punim sjajem, a u centralnom baru je, pored ostalog, bilo više od 20 vrsta viskija.
Uveče smo hteli da idemo na Stradun, pa pošto ispred hotela nije bilo taksija, ja sam, na zaprepašćenje mog kolege koji je malo podlegao pričama o našem sigurnom maltretiranju na teritoriji Hrvatske, stopirala – policiju.
Policajci su nas ljubazno primili, pitali nas na koji ulaz u stari grad hoćemo da nas odvezu (na Pile ili na Ploče), a ostalo vreme su bili zauzeti toki-vokijima, motorolama, radio-stanicama ili kako se sve to zove, preko kojih su stalno primali izveštaje o hapšenjima, pronađenom oružju, sumnjivim automobilima… Sve je mirisalo na rat.
Na Stradunu smo seli u moj omiljeni kafić (nekadašnji Manon u koji su rado svraćali novinari) i te julske večeri gledali nezamisliv dubrovački letnji prizor – prazan Stradun! Po njemu su „đirali“ (kružili) uglavnom Dubrovčani, pa sam se, nakon izvesnog oklevanja, javila Franu, starom drugaru čiji su roditelji pripadali onome što se zvalo dubrovački gospari.
Nisam bila sigurna da će mi se obradovati (govorio je još kao jako mlad da je hrvatski nacionalista), ali naš susret je bio više nego srdačan, Frano me je čvrsto zagrlio i rekao da je oduševljen što sam i te godine, kao i u proteklih 20, došla u Dubrovnik.
„Jel vidiš da je mirno i da se ljudi nemaju čega bojati?“ Vidim. Nedelju dana kasnije, 6. avgusta 1991. obavljen je poslednji let na relaciji Beograd – Dubrovnik, a vazdušni saobraćaj između dva grada obnovljen je tek dve decenije kasnije.
Rat u BiH dočekala sam u samoj BiH, zato što sam i pored prethodnih iskustava, tvrdoglavo i glupo verovala da će se jugoslovenska nesreća zaustaviti (da će je neko zaustaviti) na granicama „najjugoslovenskije“ republike.
Te 1992. jugoslovenski novinarski smučarski susreti bili su zakazani na Bjelašnici. Dolazak na „Press open 1992“ otkazali su Slovenci i Hrvati, a znali smo da neće doći ni Makedonci. Znali smo takođe da će se u vreme našeg boravka na planini, u Sarajevu održati referendum o nezavisnosti BiH, zakazan za 29. februar i 1. mart. I znali smo da i Bosna može da pukne.
Ali neće i ne sme, ubeđivali smo jedni druge, iznajmili kombi i uputili se na Bjelašnicu, odmahujući ležerno rukama na sva dobronamerna upozorenja kolega da ćemo uleteti u rat. Uostalom, nismo hteli da izneverimo naše domaćine iz Bosne koji su jedva čekali da stignemo.
Već prvog dana, na povratku sa skijanja (jedinog u sedam dana boravka), dočekala nas je vest o ubistvu na Baščaršiji. Dan kasnije Sarajevo je osvanulo na barikadama, a nas nekoliko je, ne znajući sta ćemo sa sobom, krenulo preko Velikog polja „negde na kafu“.
Ali već tu smo osetili miris rata. Odnekud smo čuli „stoj“, a iza jednog drveta ugledali automate uperene u nas. Dok smo stajali ne verujući da gledamo takvu scenu, do nas su dotrčala dvojica mladih MUP-ovaca (tada je MUP BiH još bio jedinstven) i skoro sramežljivo nas pitali šta radimo na Bjelasnici. „Sve je u redu“, rekli su pomalo zbunjeno kad su čuli odgovor, objašnjavajući da su oni vojnim helikopterom došli da prevezu kolege u uznemireno Sarajevo.
Naravno da ništa nije bilo u redu. Mi smo naredne dane i noći provodili pred televizorom, sa malo sna i ko je mogao, sa dosta lošeg viskija. Jedino smo se radovali Mitingu mira koji je u Sarajevu održan 5. marta i koji je brojnošću i ponašanjem mirovnog Sarajeva okićenog bedževima „Mi smo Valter“ ulivao zračak nade da će se sve smiriti. Aida i Asja su nam donele bedževe. Ali to je bila nada za naivne.
U međuvremenu smo se sami pred sobom pravili malo blesavi i uz pomoć Mujine gitare, koju smo dobrano mučili, pevali naše skijaške i druge pesme. A onda bi se neko rasplakao i pesma bi prestala. A skoro smo se svi rasplakali kada su neka dva momka, u nekim uniformama, došli do bara gde smo pevali, bez reči stavili sve flaše viskija na sto, seli na obližnje stepenište i takođe zapevali. Rasterivali smo strah i muku.
Posle nedelju dana, pored kombija obeleženog velikim PRESS, pozdravljali smo se sa bosanskim kolegama sagnutih glava i krijući suze jedni od drugih. Na putu smo svaki čas bili zaustavljani na raznim novoniklim punktovima, ček pointima, rampama…
Dva meseca kasnije, dočekivali smo supruge i decu naših kolega, koji više nisu bili Sarajlije. Postali su izbeglice.
Konačno, Kosovo. Bio je zima 1999. Oružani sukobi između OVK i srpskih snaga uveliko su se vodili duž cele pokrajine, ali u Prištini je bilo relativno mirno. Krenula sam sa drugaricom na vikend na Brezovicu, moju omiljenu skijašku planinu, uz uveravanje prijatelja iz hotela „Molika“ da je put do planine bezbedan i ponudom da dođu po nas u Štrpce, mesto udaljeno oko 25 kilometara od Brezovice. Samo su nam preporučili da ne idemo autom.
Na beogradskoj autobuskoj stanici su nas upozorili da autobus možda neće ići dalje od Prištine, dakle ne do Uroševca, odakle bismo otišli u Štrpce. Ipak smo se ukrcale, stigle u Prištinu kada je već pala noć i tamo dobili obaveštenje da je to krajnja stanica. „Nije bezbedno ići dalje“, umorno je rekao vozač.
Posle kraćeg raspitivanja da li je ipak moguće stići do Štrpca, i posle začuđenog zagledanja u naše skije (kasnije sam shvatila kakav je to anahron prizor bio i bilo me je sramota), i pogleda u nas s neizgovorenim pitanjem „da li ste vi normalne“?, sve nas je prošlo.
Otišle smo u „Grand“ hotel da prenoćimo. Videvši nas sa skijaškom opremom, recepcionar je ljutito izvadio iz džepa nekoliko metaka, rekavši nam da bez njih ne ide na posao, a dolazi iz pravca ka kome smo se mi uputile.
U Grandu je atmosfera bila kao u Rikovom restoranu iz filma Kazablanka – užurbanost, tajanstvenost, nervoza, sa umornim novinarima koji su, sedeći i po podu, razmenjivali informacije. Obradovala sam se Peđi (oboje smo tada bili u Beti) kao da nisam znala da je tu već neko vreme.
Noć smo proveli slušajući tenkove i borna kola srpske policije koji su se odjednom pojavili u gradu, otvorene kamione sa oznakama OVK, uz galamu sa svih strana. Konačno smo shvatile da treba da odustanemo. Na autobuskoj stanici vec je ujutro vladao haos, kao da su svi hteli da odu iz Prištine. Nije bilo mesta za Beograd. Zahvaljujući mojoj novinarskoj legitimaciji, nekako smo se ipak smestile u jedan autobus i stigle kućama.
Nedugo potom, marta 1999. počelo je bombardovanje onoga što je ostalo od Jugoslavije, uključujući i Kosovo. I nekoliko sati pre prvih bombi vanredno stanje. I Zakon o informisanju, i nadrealna slika uglednih urednika koji u hotelu „Metropol“ čekaju da njihove novine odobri (cenzuriše) ministar za informisanje Aleksandar Vučic ili njegova stroga pomoćnica Radmila Višić. I uništavanje medija drakonskim kaznama.
Rat na Kosovu okončan je Kumanovskim sporazumom, potpisanim 9. juna 1999, pri čemu su jugoslovenske snage bezbednosti pristale da se povuku sa Kosova i Metohije kako bi napravile mesto za međunarodno prisustvo.
Nisam prisustvovala raspadu Državne zajednice Srbije i Crne Gore, možda zato što se to odigralo u miru. Maja 2006, građani Crne Gore, posle 14 godina, odlučili su na referendumu da se osamostale. Kada su marta 1992. glasali za zajedničku državu sa Srbijom 95,96 odsto izašlih građana reklo je „da“, a kada su glasali da Crna Gora postane nezavisna država, 55,5 odsto je bilo za tu opciju. Zvanični Beograd i danas liže rane zbog toga.
Tako su se moje sijalice s početka teksta gasile dok Jugoslavija nije nestala. Srbija se, kao „velika regionalna sila“ batrga i muči sa raznim problemima kao sto su ljudska prava, nezavisnost medija, poštovanje Ustava, neradom institucija…..
Ali, pa šta?, napisala je Božinović u tekstu koji je objavljen na portalu Danas.rs.
