Gorčin Stojanović o fudbalu, Želji, Partizanu... - To što je Osim tada radio bilo je veličanstveno

Gost ovosedmičnog izdanja našeg podcasta U kontru sa Draganom Markovinom bio je srbijanski režiser, inače rođen u Sarajevu, Gorčin Stojanović. U toku razgovora Markovina i Stojanović su "pretresli" brojne teme, da bi posljednji dio posvetili najvažnijoj sporednoj stvari na svijetu, fudbalu.

Zanimljivo je da Gorčin Stojanović, iako je rođen na Grbavici, sarajevskom naselju u kojem se nalazi stadion FK Željezničara, od malih nogu navija za neogradski FK Partizan.

- To porodična tradicija. Moj deda je navijao za Partizan, moj otac je navijao za Partizan. To je razlog zašto ne Željo. Ono što zna svaki željovac i ja bih mogao sad da izrecitujem taj šampionski tim, od Janjuša do Bukala i Šljive. To je prosto tako. Ja jesam navijao za Želju, ali kao drugi klub. I danas na onim flash score-ovima, imam Primeru, Seriu A, Premiership, Francuze i nemam, jer me to ne zanima, Bundesligu, Championship, koji mi je dosta važan, Cvjatu i imam Bosnu, Srbiju i Hrvatsku. Uvek gledam gde je Željo, pa Velež, jer su ovi moji, po zapadnohercegovačkoj liniji navijali za Velež, osim ujke Ace koji je navijao za Partizan. Pošto je on mene voleo, kao i ja njega, suđen mi je bio Partizan, ispričao je Stojanović.

U toku razgovora prisjetio se i života na Grbavici iz vremena njegovog djetinjstva.

- Dakle, 1972. je godina. Željo postaje prvi i jedini put prvak Jugoslavije. Sarajevo je bilo 1967. i opet će biti 1985. Željo nije dospeo da opet bude prvak SFRJ. Onaj Osimov Željo, koji zamalo da uđe u finale Kupa UEFA, nije bio prvak sticajem okolnosti. Alo ko zna, da se zemlja nije raspala, možda bi opet bio prvak, jer to što je Osim radio je bilo zaista veličanstveno tada. Zapadna granica mog sveta je bio Željin stadion. Istočna je bio poslastičarnica Jadranka, odnosno kod Nikole, kako smo mi to zvali. Ja sam imao pravo, ili sam ga sam sebi priskrbio, uz moju malu raju tada sa Grbavice I, iz ulice koja se zvala Zagrebačka, pa Lenjinova, pa se sada opet zove Zagrebačka, mi smo išli do Željinog stadiona. Tu negde otprilike, ako dobro govorim, gde je sada zgrada Lorisa i poslastičarnica Palma, bile su manje privatne kuće. U jednoj od njih je bila kuća porodice Kojović, Slobodana i Dragana Kojovića, koga smo mi zvali Koka. Onda smo mi išli da zvonimo na vrata, jer je to bilo ono vreme, kad se igraš pa onda odeš na vrata i pitaš: "Teta, teta, mogu li dobiti malo vode?". Ustvari, mi se uopšte nismo igrali, nego smo išli namenski, pozvonimo, pa onda lažemo da smo videli Slobodana ili Dragana da se muvaju po kući. U to vreme Željo nije igrao na Grbavici. Željo je titulu osvojio i slavio na Koševu, zato što Željin stadion nije bio u dobrom stanju tada. Bile su drvene tribine i teren je bio loš, dodao je Stojanović.

Stojanović: Samo je Dinamo bio građanski klub/

Jedan od dugogodišnjih željinih kapitena bio je Risto Bukvić. Njegova supruga Zlata je bila profesorica u školi koju je pohađao Stojanović. Tako je razgovor na trenutak skrenuo sa fudbalskih u "obrazovne" teme.

- Zlata mi nije predavala, jer je ona predavala Francuski jezik, ali je njihova kćerka Ceca, Svetlana Bukvić, moja velika prijateljica. Mi smo se jako družili u gimnaziji. I sad smo u kontaktu. Kad god se vidimo uvek nastavljamo tamo gde smo stali. Ceca je divan kompozitor. Živi u New Yorku. Moja najbolja prijateljica u životu je Gordana Goga Damer Grozdanić, a živi u Filadelfiji i njih dve se tako viđaju, iako njih dve nisu bile bliske u gimnaziji, nego posle, preko mene praktično, na neki način i preko Sarajeva i zajedničke mladosti. Ali mi je Zlata bila u maturskoj komisiji. Zlata je bila ozbiljna i ja sam se malo plašio Zlate.  I onda na maturskom Zlata me strogo gledala. Znao sam da me neće oboriti jer sam ja OK, ali nije bilo nikakvog osmeha u stilu: "Ti se družiš s mojom kćerkom", nego je bilo: "Ajde ti odgovoraj ono što treba", ispričao je Stojanović.

Prema vlastitom priznanju, jedan od onih zbog kojih je počeo da piše bio je i srbijanski književnik Božo Korpivica. koji je također bio poznat i kao veliki navijač FK Partizan. U razgovoru je spomenut i još jedan veliki književnih i navijač, Boris Dežulović.

- Što se tiče Borisa Dežulovića i Bože Koprivice, oni su fenomenalni pisci, ali su za moj ukus odviše navijači. Ja sam od svog oca to naučio i kako da navijam. Moj otac zamalo jednom nije dobio srčani udar, on je bio težak srčani bolesnik i dijabetičar i vrlo nedisciplinovan bolesnik, zbog Zvezde. Zbog jednog promašaja na utakmici protiv Borusije. Znam da je mama moja, pošto se ćale uzvrteo po dnevnoj sobi, a televizor smo imali u trpezariji, u jednom trenutku rekla: "De ti Veljo sedi, smiri". Bilo je baš..., a sve zbog Zvezde. Ja ne mogu navijati protiv Hajduka, Dinama, Zvezde..., bilo koga sa ovih prostora kad igra na strani. Mogu navijati kad igraju protiv Partizana i može mi biti svejedno. Mogu biti ravnodušan, ali ne mogu biti protiv. Ideja da je svaka pobeda Partizana jednaka porazu Crvene Zvezde, ne da mi nije bliska, nego je suprotno od toga, kazao je Stojanović.

Dotakao se i aktuelnog stanja u njegovom omiljenom fudbalskom klubu.

- Ja živim u zemlji u kojoj se zatire Partizan. To je pitanje politike te zemlje. To nije pitanje fudbala. Svaka čast Hajdukovoj 1911., Željinoj 1921. ili Veležovoj 1925., ali to nisu bili fudbalski klubovi, nego društveno-političke organizacije i oni su to i ostali. To nije Barselona, pa da se skupe neki Englezi i osnuju nešto u Kataloniji, ili Real, ili svi ostali klubovi, to su društveno-političke organizacije i kao takve oni trpe to političko što je ostalo u njima. Zatiranje Partizana je deo nedemokratskih procesa u Srbiji. To je simbolički znak da nema potrebe za pluralnošću bilo koje vrste. To je uvek tako bilo, rekao je Stojanović.

Kada se govori o fudbalu nezaobilazna tema su navijači.

- Ako šta prezirem to su organizovani navijači. Neka mi izvine sve torcide ovog sveta, sve Delije koje i ne znaju šta znači delija. Prezirem svaku ideju organizovanog navijanja i uvek sam prezirao. Stadion je slika društva. Na zapadu su "p...e sa zapada". To se u Beogradu oduvek tako zvalo i dan danas se tako zove, jer je tu centralna tribina. Zašto na zapadu? Zato što je utakmica popodne, pa da im sunce ne ide u oči. Ja uvek idem samo i isključivo na istok. Na istoku je slobodno građanstvo. Na jugu i severu su organizovani navijači. Navijači Partizana sa sadašnjeg juga, to nisu navijači Partizana. Pola ih je uvezeno iz Zvezde. To su momci sa udbaškim zadacima, kao što su uvek i bili. Zvezda je udbaški tim. Hajduk je poluudbaški tim. Partizan je vojni tim, dakle KOS-ovski tim. Ja ću sad reći jednu jeres. Jedino je Dinamo bio građanski tim, zato i nije mogao da bude prvak Jugoslavije, zaključio je Stojanović.

Sve naše podcaste možete gledati na www.podcastoslobodjenje.ba. 

Ostale epizode i sve drugo vezano za podcast U kontru sa Draganom  Markovinom možete pronaći OVDJE.