Luka Jovanov, reditelj: Scena je moja odgovornost

U Sarajevskom ratnom teatru režirate predstavu “Preobrazba: Geneza jednog propadanja”, prema tekstu Teodore Marković. Šta Vam je sa rediteljske strane bilo izazovno u ovom tekstu i kako ste mu pristupili?

- Ono što mi je bilo posebno izazovno jeste struktura samog teksta, pre svega zbog toga što nije klasično dramski organizovan kroz linearni zaplet, već više funkcioniše kao niz transformacija i posebno odabranih crtica iz života kroz koje prolazi glavna junakinja. Nakon rada na tekstu u vidu scenskog čitanja u Ateljeu 212 u Beogradu, koje je dalo uvid u jezičke obrasce i strukturu ponajviše, sada je, čini mi se, ključni zadatak bio da se pronađe scenski jezik koji može da prati tu unutrašnju metamorfozu, a da se izrazom ne sklizne u ilustraciju ili objašnjavanje. Predstavi smo pristupili tako da pokušamo da razumemo kako se iskustveni i nasledni trag upisuje u telo, i pojedinačno, i kolektivno.

Sa probe predstave "Preobrazba: Geneza jednog propadanja"/

O procesu osvještavanja

Važan deo procesa bile su improvizacije i glumački doživljaji materijala u tom smislu, u kojima smo istraživali kako se to upisivanje tragova u telo može performativno razraditi - u držanju, disanju, pogledima, pokretu. Iz toga se postepeno formirao scenski materijal koji predstavu gradi više kroz slike, fizičke situacije i odnose, nego kroz psihološki realizam.

Tekst se bavi razvojnim fazama u životu žene, sa fokusom na pitanja patrijarhalnih modela i nametnutih okvira oblikovanja ženskog iskustva, kako vidite ono što je tematska preokupacija ove drame u našem aktuelnom trenutku?

- Mislim da je jedna od važnih stvari koje ovaj tekst otvara upravo pitanje kako društveni modeli postaju nešto što počinjemo da doživljavamo kao prirodno, kada prestanemo, ili nikada i ne počnemo, da problematizujemo ono što se, kada se napravi bar mala distanca, ispostavlja kao potpuno pogrešno, neosetljivo, naizgled svakodnevno i uobičajeno, a zapravo vrlo surovo i ozleđujuće. Patrijarhalni obrasci, kao što znamo, jednostavno tako funkcionišu - oni se prenose kroz generacije, postanu deo svakodnevice, i u jednom trenutku ih više i ne prepoznajemo kao konstrukt. Zato mi je bilo važno da predstava ne govori samo o spoljašnjim pritiscima već i o unutrašnjem konfliktu. O onom trenutku kada neko počne da prepoznaje te mehanizme u sebi i počne da stvara otpor i razumeva sve više da je taj otpor zapravo celoživotna borba. U tom smislu, drama govori o procesu osveštavanja i zato me je i zanimalo da se njome bavim - a što mislim da je i dalje veoma aktuelno, i nesumnjivo važno, kako dakle biološki događaji postaju politički događaji.

Ono što se nameće kao iznimno važno u ovoj drami jeste pozicija tijela žene, ono kao predmet upisivanja različitih izvanjskih normi prihvatljivosti, tačnije odnos između njegovih bioloških datosti i društvenih konstrukcija, kako u samoj predstavi realizirate ovaj opozit?

- Ovo je de facto predstava o tome kako se kroz različite faze života telo polako oblikuje prema društvenim očekivanjima, najčešće po cenu sopstvene slobode. Pokušali smo, dakle, da taj odnos između bioloških i društvenih uticaja ne objašnjavamo, nego da ga učinimo vidljivim kroz scensku akciju. Telo je stalno u nekoj vrsti pregovora između impulsa koji dolaze iznutra i forme koja dolazi spolja. U nekim trenucima telo pokušava da pronađe sopstveni ritam, sopstveni način postojanja, a onda se pojavljuju različiti društveni obrasci koji ga oblikuju, disciplinuju ili ograničavaju.

Jovanov: Pozorište ima svoje granice i ne treba mu pripisivati moći koje nema

Taj sukob između unutrašnjeg i spoljašnjeg pokušali smo da artikulišemo kroz ponavljanja, kroz grupne kompozicije u kojima kolektiv postaje neka vrsta društvenog mehanizma.

Ne radi se, pak, o pukoj detekciji stanja, već o politici tijela, otporu i solidarnosti koji proizlazi iz potrebe da se aktivno reaguje na nasilje i ugrožavanje autonomije žene. Kako iz ugla teatarske umjetnosti vidite mogućnost progovaranja o ovim temama?

- Pozorište skoro sigurno ne može da radikalno utiče na društvene strukture, ali može da promeni način na koji ih vidimo. A to nije mala stvar, bar u mom slučaju, meni je to bilo izuzetno važno iskustvo. Ono što me zanima jeste kako scena može da postane prostor u kojem se određena iskustva učine vidljivim i deljivim. Kada se iskustvo nasilja, kontrole ili pritiska artikuliše kroz formu i kroz kolektivnu scensku igru, ono prestaje da bude izolovano i individualno, a to je ono što je najstrašnije. U tom smislu, pozorište, bar što se mene tiče, otvara polje solidarnosti - prostor u kojem se nešto prepoznaje, pa se podeli, pa posle to što je prepoznato i podeljeno više ne deluje kao bauk.

Živimo u trenutku kada su mnoga ranije osvojena prava dovedena u pitanje, stalni slučajevi femicida u našoj stvarnosti pokazuju nam da je posrijedi opasna regresija u pogledu jednakopravnosti. Kako iz perspektive muškarca doživljavate ovu problematiku?

- Mislim da je važno da se o ovim temama ne govori samo kao o ženskom pitanju. Nasilje nad ženama je društveni problem, to je moja odgovornost jednako koliko i odgovornost osobe koju srećemo svaki dan ispred zgrade, ili glava koje viđamo na televiziji. Svaka prilika da se o tome govori je parče odgovornosti koja ne sme, ni po koju cenu, da se shvata olako. Zato je scena važna. Ona je moja odgovornost. Meni je važno da se bavim i govorim o stvarima koje me plaše, koje ne razumem. Otuda potreba za pozorištem uopšte.

Prostor za slušanje

Iz ove perspektive sada mislim da je najvažnije bilo da pristup ovom tekstu ne bude paternalistički ili didaktičan, nego da pokušamo da otvorimo prostor za slušanje, kroz jedan vrlo precizan jezik. Kada bismo manje objašnjavali jedni drugima stvari, a više se slušali, regres bi se polako pretvorio u obrnuti proces. U tom smislu, proces rada na predstavi bio je i za mene proces učenja - pokušaj da, kroz to što ću bolje razumeti ljude s kojima radim i njihova iskustva, pokušam da priđem i mehanizmima koji proizvode nasilje o kojem govorimo.

Komad prema tekstu Teodore Marković/

Tekst u svojoj genezi ima nešto od antičkih uzora, šta nas oni mogu naučiti o ovom vremenu sada?

- Ako antičke tragedije posmatramo kao materijal koji, u širem smislu i vrlo uopšteno, govori o sukobu između pojedinca i struktura koje ga prevazilaze - porodice, zakona, društva i možda ponajviše sudbine, onda nema dileme o njihovoj svevremenosti. Antički trag se u Teodorinom tekstu vidi, pre svega, u ideji sudbina koje se prenose kroz generacije. Kako obrasci nasilja, straha ili potiskivanja nastavljaju da žive u telima i iskustvima onih koji dolaze. U tom smislu, antički okvir nam daje neku vrstu odgovornosti, ali i svesti o tome da ne shvatamo sebe previše ozbiljno i veliko, što mislim da je ključ svakog uspešnog stvaralačkog procesa.

Kako uopšte iz rediteljske perspektive doživljavate ulogu pozorišta danas, šta su njegovi dosezi i granice?

- I dalje je prostor susreta. U vremenu totalne fragmentiranosti i digitalizovanosti, činjenica da se ljudi okupljaju na istom mestu i dele bilo kakvo iskustvo ima posebnu težinu. Naravno, pozorište ima svoje granice i ne treba mu pripisivati moći koje nema. Ali destabilizacija ustaljenih perspektiva i prostor u kojem se drugačiji načini mišljenja i osećanja makar na trenutak mogući je ono što me zanima u pozorištu i vraća u njega.