Jelena Aranđelović, umjetnica: Stvarnost je kompleksna i nije nimalo naklonjena čoveku

U Gradskoj galeriji u Užicu nedavno je postavljena Vaša izložba “Urbani pejzaži sećanja”. Šta ova izložba obuhvata u estetskom smislu, te kako je koncipirana?

- Izložba je koncipirana iz nekoliko celina, jedna su urbani pejzaži, gde dominiraju priroda, stene, kamen, biljke koje se probijaju kroz ne tako poroznu strukturu, sledeća particija su sećanja anonimnih ljudi koja su smeštena u izmaštane nadrealne okvire, onda idu radovi kojima je u fokusu crveni balon kao simbolična predstava potrage za samim sobom kao i prihvatanja vlastite osobenosti. Kod ovih radova referenca mi je bio film Albera Lamorisa “Crveni balon”.

Ljepota života je u jednostavnosti

Put u slici i crtežu

Moj proces rada se, uglavnom, odvija instinktivno. Objektivno znam koji me prizori pokreću, teraju na razmišljanje te traže i nalaze svoj put u slici ili crtežu, a u poslednje vreme težim i kolažnim rešenjima. Jako je teško odvojiti privatni život i stremljenja u odnosu na umetnički proces. Na kraju sve postaje jedno i međusobno se dopunjava i donekle konkretizuje kroz nastali rad. Baviti se umetnošću uopšte nije jednostavno u današnjim okvirima. Srbija ima najnižu stopu izdvajanja za ovaj sektor koji bi trebalo da je od vitalnog značaja od svih zemalja bivše Jugoslavije.

U kakvom su odnosu unutar Vaše izložbe urbani pejzaži i sjećanja, na koji način ih povezujete i mislite kroz umjetnost?

- Za mene urbani pejzaži predstavljaju jako širok kontekst. Za njih mi je bitan humani element. Sećanja nas sve oblikuju, svi ih imamo od malena. Život bez sećanja je nemoguć. Već jučerašnji dan ide u taj folder koji je neiscrpan različitim sadržajima, bili oni željeni ili neželjeni, ali su tu. Možda je lepota života u jednostavnosti. Pada mi na pamet knjiga “Prisutnost” koju trenutno čitam od Jiržia Kosinskog o baštovanu koji postaje vizionar-savetnik u Americi sedamdesetih godina XX veka. To je jedan totalni apsurd kako čovek koji brine o biljkama, jer je ceo život radio u bašti, postavlja se na mesto gurua i pita se za bitne državne stvari. Mislim da mi živimo u jednom apsurdnom svetu, punom kontradiktornosti i sumanutih poteza kao što su ratovanja i stradanja nedužnih ljudi, dece... Slika sveta može se reći da je crna.

Govoreći o ovoj Vašoj izložbi, ističete preplitanje urbanih prostora i anonimnih ljudskih figura, koji ostavljaju suptilne tragove prisustva ulazeći tako u nove, izmaštane odnose sa okruženjem. Kakvi oblici nastaju iz takvog suodnosa?

- Ti anonimni ljudi smo svi mi... Taj momenat kad pronađem fotografije ljudi o kojima ništa ne znam je jako uzbudljiv. To su odbačeni sadržaji, nearhivirani koji, eto, samo tako egzistiraju. Preuzimajući ih, ja im udahnjujem novi ili drugi život. Oni su prepušteni toku vremena i na ivici su da iščeznu poput urbanih pejzaža koji egzistiraju u svojoj oronulosti... U Beogradu mi se čini da ima sve manje starih građevina koje se rekonstruišu, već se olako zamenjuju novom gradnjom. Zar autentičnost i istorija nisu dovoljne smernice za očuvanje starih objekata?

Izložba "Urbani pejzaži sećanja"

Prizori svakodnevice ovdje se reflektiraju u prostorima praznine. Kako uopšte objašnjavate prazninu kao kategoriju u okviru Vaših radova u ovoj izložbi?

- Čini mi se da se do sadržaja i konteksta bolje dolazi kad neke particije ostanu nedorečene ili blago poentirane, kao što, naprimer, pauza u govoru može da skrene pažnju na suštinu razgovora. Postoje radovi koje sam slikala pre nekoliko godina, tačnije 2021. Njima nisam bila zadovoljna, posle nekog vremena, po meni, bili su puni praznine. Morala sam da dodam elemente na slike. Tako su nastali sasvim novi radovi. Misaoni proces je bio dug. Nije slučajno što je moj profesor i umetnik Žan Mišel Alberola, kada sam bila student na razmeni na Beaux Artsu u Parizu, rekao da je i sam boravak u ateljeu, a da pritom ne radiš ništa, umetnički čin. Poznajem i te dane.

Jedna od važnih tačaka izložbe je kreacija hibridnih svjetova. Kako u njima funkcionišu odnosi: lično i kolektivno sjećanje, a kako dokumentarno i fikcionalno, te kakvu ulogu u svemu tome ima fotografija?

- U svom radu polazim od fotografskih predložaka, a neretko koristim i fotografije anonimnih ljudi čije istorije ne poznajem. Upravo zbog toga one spontano ulaze u polje kolektivnog sećanja. U tom procesu lično i kolektivno sećanje počinju da se prepliću, kao i dokumentarno i fikcionalno, pa granice između njih postaju prilično fluidne. Konačan rezultat je često i za mene svojevrsni eksperiment – ostavljam prostor za spontanost i ne pokušavam unapred da kontrolišem sve slojeve značenja koji se u radu mogu pojaviti. To je jedno svojevrsno putovanje.

Postavka u Gradskoj galeriji Užice/

Stvarnost je kompleksna

Možda moja najdokumentarističkija slika je predstava jugoslovenskog hotela Fjord koji se nalazio u Boki kotorskoj, tj. onoga što je od njega ostalo, a to su ruševine jer nije uspeo da prođe proces restitucije i konzervacije. Slika suštinski predstavlja subjektivno proživljene sekvence nad tom nekada brutalističkom građevinom, biserom Jugoslovenske arhitekture.

Kroz propitivanje pojmova odbacivanja i zaborava, koji nastaju usljed naše ubrzane neoliberalne stvarnosti, nastojite otvoriti prostor za usporavanje i kontemplaciju. Kako doživljavate tu unutrašnju strukturu i koliko ona jeste potreba za autonomnim kutkom u kojem se možemo zaustaviti i sagledati vlastitu ulogu i mjesto u stvarnosti kakva naša današnja jeste?

- Stvarnost je kompleksna, ubrzana i nije nimalo naklonjena savremenom čoveku. Mi mislimo da nam dobro ide, a suštinski malo obraćamo pažnju na to kakav svet ostavljamo svojim potomcima. Čini mi se da ne razmišljamo dugoročno i konstruktivno, nego svodimo sve na zbir trenutaka. Sa druge strane, znam da nije lako razmišljati. Postali smo letargični, vođeni profitom jer je on sve, omogućava ugodan život, ali nas i dehumanizuje, a toga nismo svesni ili, i ako jesmo, nije nam u interesu da znamo istinu. Brzina je sve, usporavanje i kontemplacija nisu najpoželjnije kategorije kojim bi trebalo da se rukovodi čovek današnjice. Bližimo se Orvelovom svetu u kojem se istorijske činjenice stalno menjaju. Danas nailazimo na slične probleme kroz dezinformacije, fake news i manipulaciju medijima. Istina se lako relativizuje u sadašnjim okvirima.