Režiser Bodroža uoči premijere predstave: Sve te zemlje bivše Jugoslavije veoma su slične, uvijek je borba

Euripidova “Medeja” je, kako je kazao reditelj Stevan Bodroža, komad koji poseže za vanvremenskim temama, za temama koje nadilaze kontekst u kojem je ta drama nastala i protežu se svojom snagom i porukom u vremenu u kojem živimo.

- U tom smislu nije čudno što radimo “Medeju” jer tema toga je u kakvu patologiju upada neko ko je ostavljen, ko je napušten od životnog partnera, ko se oseća izdato. Ta tematika izučavanja dubine očaja i psihološkog ponora u koji neko pada kad mu se to desi, ne gubi smisao toga da se bavimo time ni danas. Baš zato nećemo predstavu ostaviti togama i smestiti u nekakve antičke stubove. Moderno smo je uradili iznutra kao jednu psihološku porodičnu dramu – porodičnu tragediju, ističe reditelj.

Iznijansirani likovi

- Trudio sam se sa glumcima Bosanskog narodnog pozorišta Zenica da vrlo iznijansirano prikažem te likove i njihove odnose i razloge zašto su došli u to stanje svesti da mogu da urade stvari koje urade u toj drami.

Da li ste zadovoljni kako su glumci iznijeli ovaj tekst?

- Medeju igra Lana Delić, Jazna, njenog bivšeg muža, igra Nusmir Muharemovović. U predstavi još igraju Faketa Salihbegović-Avdagić, Saša Handžić, Benjamin Bajramović, Siniša Vidović, Sabina Kulenović, Snežana Vidović i Selma Mehanović. Sve su to glumci sa kojima sam već radio i svi su iz ansambla BNP-a. Odlični su. Zadovoljstvo je bilo raditi sa njima. Zbilja se u ovom pozorištu čovek oseća zaštićeno, da može da istražuje, da ispituje tematiku kojom se bavi. I glumci su voljni da zajedno sa rediteljem uđu u takvu avanturu. Da ne zaboravim pomenuti ostale koji su dio projekta. Dramaturgiju i jezičku adaptaciju uradila je Nedžma Čizmo, scenografiju i kostimografiju Sabina Trnka. Saradnik za govor je Mehmed Porča, a za muziku Igor Kasapović. Scenski pokret i koreografiju pripremio je Emir Fejzić.

Ovo je Vaša treća saradnja sa BNP-om Zenica.

- Da. Režirao sam 2013. predstavu “Mousefuckers”, a dvije godine kasnije predstavu “Balkanski rekvijem”. Živim u Beogradu, a radim po regionu puno. Bio sam u nekim kućama zaposlen po godinu-dve, ali nisam bio nigde zaposlen za stalno. Može se reći da sam pozorišni nomad, a da su me putevi ponovo doveli ovde u Zenicu.

Kakva su iskustva rada u regionu?

- Sve te zemlje bivše Jugoslavije, ustvari, pozorišni svet u tim zemljama, pozorišne situacije u tim zemljama, veoma su slične. Iako te zemlje imaju različite sudbine, različite puteve kojima idu, mi, pozorišni ljudi, kao nekakva nacija smo koja međusobno dosta sarađuje​, a u domicilnim sredinama susrećemo se sa sličnim problemima.

Nađemo zajednički jezik, ali je meni zapravo uvek fascinantno to što je pomalo kao dan mrmota, u koje god pozorište da dođete, imate istu situaciju. Uvek se uprava bori da od nečega što je dobila kao budžet izvuče maksimum i onda je ta borba manje-više uspešna. Ali, uvek je borba. Nikome nije lagodno da održava taj plamen umetnosti i kulture. Postoje neke priče kako je pozorišna publika ograničena. Koliko god da je ograničena ta pozorišna publika, zamislite da pozorišta nema. Da BNP-a u Zenici nema. Bez obzira na to što ne idu svi Zeničani u pozorište. Kakav bi bio grad bez tog pozorišta? Bio bi mnogo siromašniji. To pozorište je sastavni deo identiteta. Prosto je smešno koliko su iskustva u različitim sredinama u regionu slična.

U Srbiji su se na meti našli glumci koji su javno iznosili mišljenje. Koliko su umjetnici cijenjeni u regionu?

- Koliko su umetnici cenjeni... To je teško pitanje. Postoje sredine u kojim su svakako više cenjeni nego ovde na našim prostorima. Postoje sredine u kojim umetnici još teže žive iako su te sredine možda razvijenije. Tržišni pristup je prisutan da ne mogu živeti od onoga što rade. Da pored toga što se bave glumom ili režijom moraju naći neki dodatni posao. Mi ovde na ovim prostorima nismo svesni ni koliko smo privilegovani u smislu da, ipak, taj tržišni odnos prema umetnosti još uvek nije došao u toj meri. Da, ipak, ovde postoji neke institucije sa ansamblima, ljudi koji primaju plate.

Pozicija umjetnika

Teško je nekada pustiti svoj glas za koju god ideju ako znate da nećete biti ozbiljno shvaćeni. Tako da je pozicija umetnika s jedne strane nekoga ko treba da bude tu i predstavlja kulturu, a koji s druge strane nije preterano ozbiljno shvaćen. Situacija je teška zato što se očekuje od tih ljudi da pomere granicu u smislu da šire humanizam, da dignu glas protiv raznih nepravdi u društvu, protiv ratova, protiv nasilja, a onda s druge strane suočavaju se s tim da ponekad narod ne shvata to preterano ozbiljno. Nije laka ta pozicija.

Konstrakta je pjevala kako “umetnica mora biti zdrava”. Da li je došlo vrijeme da umjetnici više nemaju taj luksuz da mogu se razbole jer mnogi od njih nemaju riješeno zdravstveno osiguranje?

- Srećom, ja sam uspeo na neki način da regulišem to osiguranje. Naravno, trudim se da budem zdrav. Ali, i rudar treba da bude zdrav, i pekar, i čistač ulice... Kako to postići? Nije baš lako. Upalite televizor danas pa se razbolite kad vidite šta se sve dešava u nekim delovima sveta. Nije vam prosto dobro ni psihički ni fizički. Teško je danas biti zdrav.