Zablude pećinskog čovjeka

“Nećeš mi vjerovati ako ti kažem da te razumijem”, veli na početku preporučenog pisma cijenjeni banjolučki maser Đurica Štula, “nećeš mi vjerovati, ali te razumijem”. “Znam o čemu pričaš”, vele dalje njegovi prsti koji su odšćakli mnoga leđa i koji su otklještili mnogo toga što je bilo uklješteno, “znam, jer sam sve to čuo ne jednom, nego bar dva miliona puta!” Pismo je podugačko, pismo je jasno adresirano i nema mi druge nego da ga, što bi rekle kolege s portala, u cijelosti prenesem. Uz pismo je došla i vizit-karta, ali moje je pravo toliko i takvo da je sa dva prsta sklonim u stranu.

Posao nije lak

Ti si, brate, veli Đurica u pismu dalje, pećinski čovjek. Ni prvi, nažalost, ni zadnji. Imaš izopačene navike, još gora očekivanja. Svaki ti je dodir opasnost, svaki ti je kontakt borba na život i smrt. Čemu? Zašto? Čega se ti, oči moje, plašiš? Jesmo mi maseri neobični svatovi, ali nismo krvnici. Nismo koljači. Naša je ruka teška, ali je laka. Nije nam – priznajem to bez ostatka – nije nam posao lak, koji posao jeste, ali nismo ni posljednji kovači u selu. Radimo ono što volimo ili ono što moramo i preko toga ne idemo. Leći na naš astal isto je što i ući u pekaru po kroasan ili po pitu s gljivama. Pos’o k’o pos’o, zanat k’o zanat.

Imaš pravo: debelima je prvi put uvijek neugodno. Valja se skinuti bar do pasa pred nepoznatim. Još ako je maser dobro građen, muka je tri puta veća. Da ti ne pominjem kako je onima koji padnu u šake maserki na kojoj sve zvoni! Nije lako gledati divotu na drugima, a potom strahotu koja se valja između sopstvenih ramena i koljena. Ali, to nije, što bi rekla omladina, tema naše priče. Dolaziš zato što te boli, zato što ne možeš glavu okrenuti, zato što te probada čim sjedneš ili kako ustaneš, a ne zato što si se, kako vele u tvom selu, razranio.

Mene tvoji kilogrami ne zanimaju. Meni je zabosti jagodice pod plećke, pa bila na njima samo kila mesa ili uz nju došla i kaca masti. Dolaziš zbog jednog, a brine te nešto sasvim treće. Odmah da ti kažem: masiramo i debele. Masiramo koščate, iskrivljene, lomne, snažne, nikakve, teške, umorne, mršave, žgoljave. Masiramo, rekoh već jednom, i debele. I njima treba pomoći, i njihove šarafe treba skinuti, i njihove ležajeve treba podmazati. Masiramo i muškarce sa velikim stomacima, baš kao što masiramo i trudnice. Ako ne možeš da legneš na stomak, ako ti takav položaj smeta, ne možeš da dišeš ili sopćeš, a ti se lijepo okreni na bok i probaj odspavati zeru dok ja oposlim šta imam.

Mora da boli

Imamo i “dovoljan” astal. Nemoj ništa da se sikiraš. Da si tri puta toliki – ništa mu biti neće. Dva takva mogu na njega i opet bi ostalo dovoljno mjesta za bar još pola tolikog. Opusti se: nećeš pasti, nećeš propasti, biće sve kao da si kod matere došao na nedjeljni ručak. Nisu takvi gosti redovna atmosferska pojava u studiju, ali nemoj se ti zbog toga prištiti. Moji su stolovi izdržali i daleko “teže” pacijente. Ne govorim o kilogramima, nego o karakterima. Prije bih pristao na armiju takvih kao što si ti, nego na jednog čija je narav poput natopljenog ćumura.

Možemo kako hoćeš. Mogu da krenem sa pričom čim legneš i da završim kad ustaneš, a mogu i da ćutim. Od volje ti. Ako bi da odmoriš i uši i usta, a ti samo reci. Meni je svakako orati i kopati. Nekad je lakše uz pjesmu, nekad je lakše u tišini. Zavisi od dana, od čovjeka koji mi je pod rukama, a pomalo, bogami, zavisi i od mene. Nema majstora koji ne voli da priča, a šta sam ti ja drugo nego majstor za ukočena leđa i premorene noge? Možeš da pitaš šta te god interesuje, a vas novinare vazda interesuje - sve.

Nemoj biti budala. Jeste, pitalo je mene bar jedno dvadeset i sedam hiljada puta radimo li i to, ali te robe u našem dućanu nema. Ne bi vjerovao, možda i bi, ali ako ipak ne bi, evo da ti kažem: pitaju, vazda pitaju, da li radimo i erotske masaže. Džaba ja drvim godinama da ne radimo “takve stvari”, da su to specijalizacije koje nisu u ponudi naše klinike, ali mnogo je onih kojima je samo do toga. Vjeruj ti meni kad ti brat kaže: ako je maser pravi i ako je masaža onakva kakva treba da bude, to ti neće na pamet pasti. Kad kreneš jaukati i zapomagati, nikakva ti uzbuđenja ni u predulaz neće ući. Ako se tako nešto, ipak, desi, onda, mićo, s tobom nije sve u najboljem redu.

Da vidimo šta te dalje boči. Odakle će početi gnječenje? Zavisi šta te boli. Ko ti je rekao da moraš samo leđa? Ne moraš. Masiraćemo ono gdje burgija. Ako te bole samo leđa, onda krećemo od ramena i vrata, pa se spuštamo niže. Ali, tačno je ono što su ti rekli: mora da boli. Masaža koja ne boli nije masaža nego nezainteresovano čeprkanje po mišićima. Ima tebe, nije da te nema, i valja naći sve te bolne čvorove koje potom treba razbiti. Nije to lak posao. Ni za tebe, ni za mene. Duboka su ta tkiva s kojima treba ratovati. Put do njih vodi preko mnogih živaca, a umije da bude biberasto.

Prva pomoć

Mast ne koristimo. Žao mi je. Samo ulja. Ima skupih, ima manje skupih. Jeftinih nema. Koristimo i kreme. Poslije masiranja volja ti da se okupaš kod nas, volja ti da ideš drito kući pod tuš. Tamo gdje bude najviše “zatvorenih petlji”, tu će, nakon masaže, vjerovatno da bude i tamnih ili manje tamnih pečata. Možda čak i podliva koji će se povući tek nakon nekoliko dana. Ukoliko su leđa zaista neuredna, a čini mi se da je lakše iskrčiti kakav dobar šumarak nego tvoja leđa dovesti u red, tih će pečata biti mašala. Ali, ništa zato: kad završim s tobom, kad razbijem i posljednju kvrgu, kad namjestim vratim svaki komad tamo gdje mu je mjesto – bićeš lagan kao vrabac.

I zato: pusti te svoje zablude pećinskog čovjeka. Baci to niz vodu. Nije masaža erotika, nego prva pomoć. Ponekad čak i urgentni centar. Bolje da kod mene sat vremena jaučeš, nego da po ortopedijama pjevaš. Što sam ti ja bliže, anestezija ti je dalje. Nemoj biti stidno i zatucano goveče. Izađi iz pećine i prepni se na astal. Treba takvu kiflu pretvoriti u slani štapić. Iz krive u pravu. Ako ne možeš doletjeti, a ti se onda dovuci. Od grbavih stvaram curice, imaš pozdrav Štule Đurice!