Težnja životu u harmoniji (I)
“Mislim da je za njega jako važna hijerarhija. Voli da se poštuje autoritet”, započinje Maja Kulačin.
“Ono što ljudi govore o Japanu, kao ljudi su zatvoreni. Ja sam se tamo osećao kao kod kuće”, nastavlja suprug Duško Kulačin. Oduvijek su ga privlačile borilačke vještine i Istok.
Aikido te “oblikovao pre svega u doslednosti, istrajnosti i tim karakteristikama. Zato što si ti rođen na pogrešnom mestu. Potpuno je čovek kova onih tradicija sa Istoka”, ističe životna izabranica protagoniste ove priče.
Borilački umjetnik
“Ja sam kao klinac bio stalno na margini. Nisam bio od onih koji su se isticali nekim fizičkim sposobnostima. Bio sam izuzetno mršav i slab”, iskreno Duško zbori.
U aikido je “uleteo sa povredom kičme. Imao sam neko uklješćenje živca, gde mi je utrnula leva noga, te fizioterapeut i fizijatri nisu uspevali mnogo”, priča naš sagovornik i dodaje da se zahvaljujući vježbanju brzo oporavio. “Imam tu još jedno malo mesto. Kao novčić, koje ne osećam uopšte.”
“Moj prvi kontakt sa aikidom je da sam video knjigu u nekoj poseti Somboru”, govori mještanin grada pokraj Petrovaradina. Momak mu je otvorio knjigu. Htio mu je pokazati ono što vježba. “Nisam imao pojma. Tako sam video prvu sliku.” Ne pamti autora publikacije. Premda se sjeća da je rekao “ja sam ovo oduvek želeo. Samo nisam znao kako se zove”.
Preporuka mu je data na kojim lokacijama u Novom Sadu može potražiti majstora. U gradskom sportskom i poslovnom centru ili da ide kod majstora Ranka Ždrnje. Ueshibina je vještina Duška Kulačina, također, oblikovala da se pridržava načela u koje je vjerovao. No, nije znao da postoje.
“Poslao me prvo kod Ždrnje, a niko mi se nije javljao na telefon koji mi je poslao sa SPENS-a. A oni su radili tradicionalni aikido”, prisjeća se borilački umjetnik iz mjesta gdje je Svetozar Miletić bio gradonačelnik. Prvog septembra 1998. odlazi na prvi čas. “Gde sam mislio da je to samo aikido. To je u stvari bio realni aikido. Jako su pljuvali po tradicionalnom.” Jedini su koji originalni, aikikai stil, zovu tradicionalnim.
Nije ni znao da postoji više stilova unutar discipline koju je osnovao Morihei Ueshiba. Utemeljitelj realnog aikida, beogradski je majstor Ljuba Vračarević. Sve što je Duško na tom mjestu praktikovao, bilo je daleko od autentične škole. Ubrzo je došlo do prekida. Počela je NATO-intervencija. Docnije su se u nekoj mjeri vratili na časove.
“Za vreme bombardovanja se napravilo neko razmimoilaženje u samom klubu. Odvojila su se dva momka od tog trenera. Ja sam pošao sa njima”, objašnjava Vojvođanin, po majčinom porijeklu i Bosanac. Jedan je bio mlađi i agilniji. Bliži našem sagovorniku. “Ovaj drugi je kurpulentniji, ali mi on nije bio instruktor.” Data mu je mogućnost da u Temerinu povede sekciju. “Da odlazim tamo i vodim treninge, te da mu budem asistent.”
Vrlo brzo je postalo očigledno da to što mu je ponuđeno, nije ono što je priželjkivao. “Zato što je ovaj drugi instruktor od mene kao studenta tražio da sam sebi plaćam kartu do Temerina.”
Nije Duško dobijao nikakve novce. Nije se ni nadao, “ali sam očekivao da mi daju barem za autobusku kartu. ‘Ne, ako hoćeš da napreduješ, moraš sam da platiš.’ Uredu, plaćam članarinu. I tu sam ja njima zahvalio na saradnji.”
Dva dana poslije na predavanju se pojavio neki momak. Istrčavali su. “U momentu kada instruktor da znak, uhvatiš prvog do sebe i radiš neku tehniku koju je zadao”, konstatuje borilački umjetnik. Uradio je loše, “tako da me bacio na leđa i pao je na mene laktom preko lica. Demolirao me skroz.”
Krvario je heroj ovog članka na strunjači. Bacio pogled ka majstoru, a “on je samo okrenuo glavu. Kao da se ništa nije desilo.” Završio je predavanje. Više se nikada nije vratio.
Nekoliko mjeseci je napravio pauzu. Na poslu gdje je radio pojavio se čovjek koji je praktikovao realni aikido. Pozvao ga je kod sebe. “Vratio sam se na strunjaču. Opet me pogurao, ‘ajde otvori školu. I ja otvorim školu.” Bilo je to 2002. godine. Još nije bio majstor. Premda je držao časove.
“To je bio aikido-ju-jutsu klub. Jer na realnom aikidu zvanje koje dobiješ na aikidu, automatsko zvanje dobiješ i iz ju-jutsu”, tvrdi sugrađanin Aleksandra Tišme. Polaže i za crni pojas u stilu koji je osnovao Ljuba Vračarević.
Aikido klub Budo koji je osnovao Duško Kulačin docnije će promijeniti ime u Društvo za tradicionalnu japansku kulturu – Budokan. Za razliku od naziva, dvoranu u kojoj su započeli prve korake nikada nisu zamijenili. Nalazi se u novosadskoj Ulici heroja Pinkija na broju 2a.
U početku dvoranu dijeli sa ju-jutsu klubom. “Termini su bili u četiri sata poslepodne. Sve je bilo zauzeto”, izjavljuje stanovnik lučkog grada u kojem je rođen Jovan Jovanović Zmaj. Na istom prostoru, dodatno praktikuju još tri aikido kluba.
“Momak koji je radio sa mnom na realnom aikidu, napustio je Vračarevićevu vještinu i pokrenuo priču tendo-ryua”, nadodaje zaljubljenik Ueshibine discipline, pojašnjavajući da je to još jedan stil u aikidu koji je razvio japanski instruktor Kenji Shimizu. Poručuje mu po vlasniku prostora da mogu zajedno vježbati. Tako što će Duškova škola postati dio njegovog kluba. “Rekao sam, ako ima nešto da mi predloži, neka dođe i neka mi kaže. To se nikada nije desilo.” Od tri kluba koja su pored Duškovog djelovala u dvorani, trenutno u Novom Sadu postoji još samo jedan.
“Taj koji je mene pogurao da vežbam, bio je šef obezbeđenja u firmi u kojoj sam tada radio. Nebitan lik”, naglašava instruktor iz Bačke. “Svi su oni učinili da se premestim iz mesta gde sam na neko drugo mesto.” Vidi to kao uslugu. Jer da nije bilo njih, “ne bih došao na mesto gde sam sada. U to sam ubeđen.” Na časove, pomenuti je dolazio jednom mjesečno. Sa agresivnim stavom i povišenim tonom prema svima koji su praktikovali.
“Ja sam mu samo skrenuo pažnju kad smo bili sami. Da ako ima nešto da zameri, da zameri meni”, ispovijeda se naš sagovornik. Da mu kaže, a on će kazati članovima. “Onda je do mene došla informacija da se skuplja peticija protiv mene. Da me izbaci iz sale koju ja plaćam. Skupljao je peticiju u firmi u kojoj sam radio.” Škola mu nije imala veze sa preduzećem.
“Da ne pričam da su zahtevi bili da kimona budu crna. Crni kimono, pojasevi u bojama. Meni je sve to išlo na živce”, zamjećuje Duško. Nikada nije nosio crni kimono. Morao je da ga ima, ali ga nije oblačio. “Sve ovo što radim, ne vidim kao neko zavijanje u crno, nego potpuno drugačije.”
Do Saše Obradovića, predsjednika Društva za tradicionalnu japansku kulturu – Aikikai Srbije, došao je 2004. godine. Susreću se u Zemunu. U lokalu pokraj Pinkija.
“Bio je to sastanak sa mnogo informacija koje su meni samo odzvanjale u glavi”, napominje građanin mjesta u kojem je Laza Kostić pohađao gimnaziju. Svake sedmice, ali i svaki slobodan dan, počeo je odlaziti na predavanja u Zemun. Prvi čas, nikada neće zaboraviti. Vraćao se autoputem.
“Verovatno sam vozio toliko sporo da su mi trubili”, sjeća se Novosađanin. “Ali sam razmišljao o tome šta sam godinama radio. Imam neki crni pojas. Potpuna zabluda da imam crni pojas. Kažem, dobio sam batine kao nikada. Nisu to batine, nego su mi ljudi samo govorili rupe u stavu. Rupe u kretanju. Gde su mi rupe u tehnici. Jako sam se zamislio tada.”
Sa majstorskog priznanja u stilu Ljube Vračarevića vratio se na učenički 4. Kyu u izvornom aikidu. “To je bio moj izbor. Više nego Sašin. Nije to mene Saša vratio”, brani se ovaj junak. Beogradski majstor mu je samo rekao da nije dobra ta priča koju zovu “verifikacija pojasa”. Da se mora proći neka škola. “I ja sam se vratio. Ne da polažem za crni pojas, nego za neki od Kyua. Taj Kyu je bio 4.”
Đacima je potom objasnio da trebaju učiti sve ispočetka. “Sve što smo do sada radili, moraćemo zajedno da menjamo i da učimo. Više nismo u ovoj priči realnoj, sada smo na priči koja vuče direktan kontakt iz Japana”, kazivao je Kulačin.
Još uvijek nije znao za seminare. Ni za engleske majstore koji su dolazili u prijestolnicu Srbije da podučavaju ono što se u svijetu kao aikikai prepoznaje. Premda mu je bilo poznato da se jednom godišnje vrši polaganje za majstorske titule.
“Gde je nama polaganje za Dan tako daleko. Za moj Dan, ali i za sve ostale”, dodaje naš aikidoka.
Časove više ne počinje stojeći u vrsti govoreći: “Trening počinje, Zdravo, zdravo!” Nego svi sjede na koljenima. Kako to nalaže japanska tradicija. Objašnjava pojedinosti učenicima, ali i sam uči.
“Oni koji su bili pravi, ostali su”, ustvrđuje Duško. Ljudi su dolazili i odlazili. Ali dvorana nikada nije bila potpuno prazna. “Bilo je treninga kada je bilo samo nas dvoje. Gde je trening bio jedan na jedan”, uvjerava nas sugrađanin rodne grude Koste Trifkovića.
“Momenat kad sam prestao sa realnim aikidom, sećam se njih osmoro sedi ispred mene i ja govorim: ‘Mogu da odustanem. Da zatvorim školu, tada se to zvao klub, ali mislim da nije uredu prema vama. Naći ću način kako možemo da nastavimo. Da i vi možete nastaviti da napredujete.”
U principu, oni su zadržali svoja zvanja. Jedino je on bio taj koji se vratio unazad.
“To što neko nije voleo tradicionalno kako vežbači realnog aikida zovu izvornu školu, jer su praktičari Ljube Vračarevića aikikai uvijek predstavljali kao mnogo mekši stil, kao školu koja nije toliko efikasna, potpuna je zabluda”, veli Duško Kulačin.
Majstorski naslov
Dvoje ga je napustilo. Drugi su ostali. “Polovina su bili klinci. Polovina su bili stariji. Troje starijih i troje mlađih, ali su ostali”, potcrtava majstor aikida. Marija Žakula bila je jedna od tih koji su i tada vježbali. “Prošla je sa mnom jako mnogo.”
“Ona je od samih početaka. Seća se perioda sa crnim kimonima. Nosila je crni kimono i žuti pojas. To je 6. Kyu”, ocjenjuje borilački umjetnik iz Bačke. “Ona i Vladimir Veskov. Došao je nešto posle nje, ali njih dvoje su mi blizanci.” Prve su mu to aikidoke koje su stekle crne pojaseve kod Saše Obradovića.
Duško je Kulačin u Zemunu maja 2008. položio za majstorski naslov 1. Dan. Ispred engleskog instruktora Gordona Jonesa. “Stvarno sam se trudio da ne obrukam sebe. Da ne obrukam Sašu”, priznaje ovaj instruktor. Bilo je naporno. “Imao sam jedan trening nedeljno sa pravim ljudima koji su znali šta rade”, i dva sata tjedno sa vlastitim studentima. Gdje nije imao nikoga s kim bi mogao više naučiti.
No, stariji učenici kao što je Marija uvijek su mu bili u blizini. Da na njima praktikuje koliko god može. Kako bi bio u mogućnosti parirati učenicima u dođou Saše Obradovića. “A nisam mogao da ih stignem. Oni su bili daleko. Daleko ispred mene.”
