Stajićev Janus sa tri lica: Knjiga koja ogoljava licemerstvo politike i rane civilizacije

Sklopila sam knjigu “Janus sa tri lica” (drugi deo) i dugo ostala u tišini u kojoj su odzvanjale istine. Slobodan Stajić je nepogrešivo Janusu dodao treće lice - licemernost!

Sam Janus nije bog licemerstva - on je bog praga. Uvek sam se pitala: zašto ga ljudi doživljavaju licemernim... Zašto kad licemerstvo znači raskorak između onoga što jeste i onoga što se prikazuje. Janus, naprotiv, ništa ne skriva: on istovremeno gleda u oba smera i ne poriče nijedan.

Svjedok svjetla i tame

U rimskoj simbolici, Janus je čuvar početaka i završetaka; lice koje gleda unazad i unapred; svedok svetla i tame, bez potrebe da jednu stranu izbriše da bi druga bila “ispravna”.

On ne bira stranu. On samo drži prostor.

Istina, Janus otvara kapije i svetlu i tami, ali ne u moralnom smislu opravdavanja, već u egzistencijalnom smislu priznavanja. On kaže: i ovo postoji. A tek ono što je priznato može biti viđeno, shvaćeno i preobraženo. Janus je učitelj života, jer je i potonji baš takav - nije linearan.

Njegovo veličanstvo Život je stalno na pragu: između nade i gubitka, radosti i bola, znanja i neznanja. Janus je simbol te istine koju čovek često pokušava da pojednostavi - lakše je birati jednu stranu nego izdržati obe.

U tom smislu, Janus nije hladni posmatrač, već duboko pošten. On ne govori: ovo je lepo, ovo je ružno. On govori: ovo jeste!

Sa pripovjedačem Slobodanom Stajićem prisjetićemo se istorije koja se dogodila gotovo juče

Ljude i događaje ne treba gledati kroz etikete, već kroz neizgovorene slojeve, kroz ono što jeste i kada je teško, i kada je lako. Tako isto treba čitati pisce - čuti ono što je nečujno i iščitati ono nenapisano!

Treće lice Janusa u knjizi nosi spoljašnju dimenziju politike: uglavnom je licemerno, pragmatično i prilagođava istinu sopstvenoj koristi.

Moram priznati da me je pri prvim stranicama Elefterios (gospodin Stajić) zbunio - ni nalik onom romantiku i sanjaru koji ispisanu poruku Marku Polu prvo pročita, a onda nežno spusti u vodu kako bi ga Veliki kanal otisnuo u more, i na kraju smestio u njegove putopise; ni nalik onom duboko emotivnom biću kojem antički hramovi šapuću svoje bolne istine; ni traga od onog zadivljenog pogleda u svet... A onda sam razumela - nataložene rane ovog sveta, o kojima je pisao članke, sada su našle svoj mesto i put do knjige.

Na samom početku prvog dela, suton u Agriđentu suptilno najavljuje plimu drame. Ova priča započinje milozvučno. Pisac opisuje suton u Dolini hramova, “prepuštajući se posljednjem poklonjenju tog dana Posejdonovim blagodatima”, da bi potom nežno načinio zaokret ka susretu s Lorom i “Prokletom avlijom” u njenim rukama. Ovo Andrićevo delo postaće tihi, ali opominjući predznak vijugavih i tamnih staza koje će se jasno oslikati u knjizi. Naslutila sam da nailazi plima - i nisam pogrešila.

Ne znam šta je više zabolelo…

Da li govor Vijetnamke Kim o uzroku svog slepila, o nepravdama i zločinima nanetim njenoj zemlji; svedočenje Alfonsine iz Čilea o drami kroz koju će proći njena porodica i čitava zemlja; ili Pinočeovo hadsko srce, koje nije ispunilo poslednju želju Pabla Nerude — i mrtvog ga se bojao.

Matilda će, poput Antigone XX veka, pokušati da tom velikom piscu bar u večnim lovištima obezbedi smiraj. Tada nije uspela, ali danas on mirno počiva pored nje, u svom vrtu — želja je napokon ostvarena. Elefterios nepogrešivo oseća da je i sam Pacifik plakao; na našu žalost, on plače i danas. Niko ne zna kakve su tajne skrivene u njegovim dubinama.

Sa pripovedačem Slobodanom Stajićem prisetićemo se ne tako daleke istorije - istorije koja se dogodila gotovo juče. Otvoriće se tužna stranica Kipra, krvavo poglavlje Libije, Sirije, Iraka i mnogih drugih zemalja. Kako su rane još uvek sveže, nežno će povući paralelu između Gruzije i Bosne, uz opomenu da podele i granice razaraju samu dušu.

Prvi i drugi dio

Posle ove dramatične plovidbe, koja neće biti utkana u spomenar (tako Elefterios definiše putovanja), bilo je više nego jasno da autor nije imao ni nanometar prostora za romantičan pristup. Kako je mogao da zazvuči drugačije, dok mu se srce mrvilo nad strahotama ovog sveta? Pa ipak, on i dalje veruje u ono netaknuto, božansko u čoveku. Ta suptilna duša ne može da prihvati ovo stanje kao definitivnu sudbinu sveta.

Pitam se kako bi tek zazvučale reči Slobodana Stajića da se Nikta tada ovako nadvila nad Gazom. Možda bi ovoga puta rekao da bi slike palestinske dece morale da se nađu na zidovima onih koji odlučuju, jer su one jedina granica koju savest ne bi smela da pređe.

Besednik Slobodan Stajić je redak čovek. On nikada, ali nikada ne otvara bolne rane ovog uskovitlanog (on bi rekao: lelujavog) sveta. On im priđe, svedoči o njima, ali ih ne otvara tako da ih ostavi na milost, bolje reći nemilost, jakom suncu ili oluji. Ne, on ih nežno zakloni rukom od vetra i boluje sa njima u tišini.

Međutim, ovde se čitalac susreće sa njegovom dušom koja je zabeležila noć naše civilizacije - jasno se čuje krik koji doziva i budi uspavani svet!

Prvi i drugi dio

Razmišljajući o tom trećem licu Janusa, nisam mogla, a da se ne zapitam: gde smo tu mi?

Da li i u nama postoji to treće lice... Naravno da postoji!

Lice koje posmatra

To skriveno lice u nama nazvala sam Posmatračem. Prvo lice je za javnost - uvek umiveno, lepo i snažno. Drugo je potisnuto - ranjivo, tužno i nežno. Treće je Posmatrač - ovo lice je nevidljivo, najtiše i jedino istinito. Kod nekoga je okovano strahom, kod nekoga obasjano ljubavlju.

Kroz prizmu budnog Posmatrača, možemo u njemu prepoznati i unutrašnju etičku dimenziju: svesno lice koje posmatra, prepoznaje istinu i dopušta joj da se iskaže, bez potrebe za manipulacijom ili opravdanjem.

Spojeno sa Janusovim trećim slojem, ovo lice pokazuje koliko je svet složen i koliko je važno da istina ima prostor da se pojavi — u nama, u drugima i u svetu oko nas. Tu dolazimo do onog Janusovog praga - mesta u čoveku gde se svedočenje pretvara u odgovornost. Do tog preispitivanja nas je doveo pravdoljubivi Elefterios.

Pokazao nam je tačku gde Janus prestaje da bude samo mit - podsetio nas je na mesto gde on postaje iskustvo, a samim tim i odgovornost. Licemerstvo ili istina - izbor je na nama. A istina... Nikada ne sumnjajmo u nju - ta vremešna dama jeste spora, ali uvek nađe svoj put.

Vasiliki Karathanasopoulou/ AUTORICA!!!!