Nebeske (li) ti Srbije
Danas se u Srbiji stvarno dobro, može se reći, evropski živi. Jer, ako niste znali, mi smo proše nedelje “praktično” ušli u Evropsku uniju. I za samo nekoliko dana su popravljene klime u porodilištu Narodni front, a uskoro će početi razgovori o minimalnoj plati pa će nam predsednik Aleksandar Vučić sigurno i ove godine povećati minimalac za bar 40 evra iliti tri kila junetine. Ko se ne bude bunio protiv rudarenja litijuma, sigurno neće biti hapšen. Potraju li suše, nećemo se valjati u fekalijama zbog izliva kanalizacije, s tim što država ima spreman odgovor i na superćelijske oluje, poplave i kiše.
Voda za piće
E, u tom slučaju, biće vode za piće za sve nevoljnike koji danima žive žedni i neokupani, ne računajući trećinu stanovništva koja godinama nema higijenski ispravnu vodu za piće. Kakve god da nas vremenske neprilike zadese, poljoprivrednici profitiraju od nadoknada šteta koje im država isplati.
Što se mladih tiče, oni su kao nosioci progresa prvi seli u leteće automobile koordinirajući migracije preostalog življa koji napušta tlo, uveliko prevaziđeno bitisanje na Zemlji i seli u davno obećano nebo (simbolika sa nebeskim narodom je sasvim slučajna).
Ako li koji cinik pomisli da to Srbi krepavaju natenane - žedni, gladni i zatrovani, neka zna da je ono što nam se dešava visoko promišljena metamorfoza nedokučiva svesti današnjeg Evropljanina.
On je 2024. godine dostigao sopstveni vrhunac te je shvativši da je nadalje njegov razvoj limitiran odlučio da dizgine progresa preda u ruke vekovnom takmacu - konkurentu koga je godinama pokušavao da satre iz čiste ljubomore i zavisti. Uostalom, kao i Amerikanac, Šveđanin i Norvežanin, pa čak i Ruanđanin od skoro.
Al’ ne da se Srbin, brale. Ostavio je on i šljivu i njivu da truli na jalovištu, a ostaviće i sve neposlušne da se dave u zatrovanoj i nazadnoj Srbiji ne budu li shvatili da voz za budućnost kreće ovog časa, a karta je, ni manje ni više, nego gratis. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je svojim građanima obezbedio besplatnu vožnju do raja uz samo jedan uslov - radi šta ti se kaže i ništa ne pitaj.
Ipak, Eva k’o Eva, nekad jabuku danas zagrize medijsku podvalu te se posle mnogih dana krepavanja u porodilištu u Beogradu javi medijima i požali da tamo gde se novi život rađa, gde leže najosetljiviji i najnežniji pacijenti, nema klima-uređaja. Nema ni hladne vode, ni daška vazduha na plus 40 i to u hladu. U pitanju je, podsetimo, najveće porodilište u Srbiji u Ginekološko-akušerskoj klinici Narodni front.
Da li je moguće da menadžment ove klinike, a ispostaviće se da nije jedina, ne zna da tokom prvih nekoliko nedelja života centar za termoregulaciju deteta nije u stanju da samostalno reguliše telesnu temperaturu? Da li je moguće da direktori, uglavnom lekari postavljeni po političkoj liniji, ćute dok se prevremeno rođene bebe bore za svaki udah, a majke gube mleko od prevelike vrućine tražeći od medija da im pomognu? Ispostaviće se, novinara - zlotvora i zlonamernika koji su obelodanili ovaj problem izazvavši i ovoga puta gnev režima.
Ministar zdravlja Zlatibor Lončar je povodom ispovesti porodilja koje su preneli mediji rekao da su u pitanju zlurade i netačne informacije sve dok ga “šef” nije opaučio po ušima naredivši mu javno i u sopstvenom maniru:
“Pozovi majstore, kupi te klime, ne interesuju me procedure, recite - ja sam kriv i vidite može li u subotu da sve radi.”
Deo klima je nabavljen, a ostatak, tamo gde leže Eve nesklone pobuni, nadomešćuje se donacijama ventilatora ministara u pratnji kamera, razume se.
U međuvremenu, mame vapiju iz unutrašnjosti, a na pitanja medija (isključivo Nove.rs i N1 jer se javni servis ne upušta u istinu) o stanju u porodilištima odgovaraju:
“Imamo novu bolnicu, tamo je sve klimatizovano i sređeno, ali još nije otvorena (!). Porodilište radi u staroj zgradi, a za klime ne znam, pitajte mog zamenika, ja sam na odmoru.”
U potpisu dr. Goran Vidić, direktor Opšte bolnice Aleksinac.
“Imamo osam soba u porodilištu, a klime su u četiri. U sobama su tri do četiri kreveta, a trenutno imamo samo devet porodilja. Na sreću, nema ih mnogo, pa smo mogli da ih rasporedimo u klimatizovane sobe. Bolnica je u starom objektu, instalacije su nesigurne, pa je teško bilo šta modernizovati i menjati, rekonstruisati. Radimo koliko možemo, snalazimo se”, rekao je za Nova.rs dr. Nenad Đorđević, direktor Opšte bolnice Smederevo.
A kako se i danas i juče i prekjuče i prethodnih deset dana tokom toplotnog talasa kada su temperature stizale i do 53 stepena snalaze oni milioni građana koji ne znaju šta je to kap čiste vode? Okolina Valjeva, Gornjeg Milanovca, nekoliko opština u Beogradu, Niš, Bujanovac, Priboj, Vladičin Han i mnogi drugi gradovi su u višednevnim restrikcijama, a svi apeli ovih ljudi danas ostaće kao i svih prethodnih godina samo crtica iz života usahle Srbije u poslednjoj deceniji.
Naime, četvrtina građana Srbije nema pristup vodi za piće iz sistema kojim se bezbedno upravlja, pokazali su upravo objavljeni podaci zajedničkog Programa praćenja UNICEF-a za vodosnabdevanje, sanaciju i higijenu Instituta za javno zdravlje Srbije “Dr. Milan Jovanović Batut” i Republičkog zavoda za statistiku.
A evo i zašto.
“Uopšte nismo bogati vodama i imamo veliki problem zagađena podzemnih voda. Naša vodoprivredna osnova je stara 24 godine, nemamo nova hidrološka merenja i zapravo i ne znamo koliko je situacija loša. Onda na to imamo višegodišnje zanemarivanje upravljanje vodama. Imamo stare vodovodne cevi, javna preduzeća koja su potpuno devastirana, a nas brine da je to zato da bi se ona privatizovala”, kaže predstavnica inicijative Pravo na vodu Žaklina Živković.
Mrtva slova na papiru
Hidrolog Dejan Lekić podseća da se još osamdesetih godina prošlog veka “znalo da je potrebno stalno ulagati, otvarati nova vodoizvorišta, proširivati kapacitete, spajati male vodovode na velike”.
“To sve piše u zvaničnim dokumentima Srbije, u Strategiji upravljanja vodama do 2034. godine. Sve ovo se zna, a onda mi zastanemo i kad krene vrućina, krenemo da se čudimo”, kaže Lekić za N1, aludirajući na ustaljenu praksu režima koji vrlo revnosno i neretko pre rokova usvaja potrebna dokumenta koja onda ostaju mrtvo slovo na papiru, suva česma ili izmetom natopljena spavaća soba.
Potonje je neminovnost svaki put kada padne malo veća količina kiše ne samo za onih dva miliona ljudi u Srbiji koji nisu priključeni na kanalizaciju već i za mnoge koji to jesu zbog preopterećene i zastarele mreže.
Za kraj podsetimo da glavni grad futurističke Srbije sav, ali sav izmet izbacuje u Dunav, a da su desetine reka u Srbiji zbog istog problema odavno mrtve.
O budućnosti više ni slova. Počinje protest protiv rudarenja litijuma u rodnom Valjevu.
