Navala na Bogoslovski fakultet
U jeku upisne groznice na fakultete u Srbiji kao bomba je nekoliko dana odjekivala vest o navali na Pravoslavni bogoslovski fakultet (PBF) Univerziteta u Beogradu, što se vrlo brzo ispostavilo kao ne sasvim tačno. Nisu bila dva kandidata na jedno upražnjeno mesto, kao što nisu sva mesta popunjena u prvom upisnom roku, ali je svakako istina da je interesovanje poraslo u odnosu na prethodne godine.
To nije beznačajno i to sa više aspekata. Pre svega zbog sveopšteg pada interesovanja svršenih srednjoškolaca za društveno-humanističke nauke i sve izraženijeg tradicionalizma i poverenja u samu Crkvu, pa i patrijarha, koji je u svim istraživanjima na vrhu liste autoriteta koje ovi ljudi uvažavaju. Posebnost ovog upisnog roka na Bogoslovskom fakultetu svakako je i to što je svega trećina kandidata na prijemni stigla iz srednjih bogoslovskih škola, odakle je godinama unazad dolazilo po 80 odsto brucoša.
SLUŽBA: Pitanje je šta se to menja i šta mlade ljude opredeljuje da posle završene gimnazije upišu Bogoslovski fakultet, a odbija one koji su četiri godine proveli pripremajući se za njega?
“Šta god da su njihovi motivi, od toga što su se odlučili da upišu studije na nekom drugom fakultetu, a ne na Bogoslovskom, ne može ništa loše da bude”, odgovara na početku razgovora za Novi magazin teolog Vukašin Milićević, obrazlažući svoj stav: “Ako se u daljoj perspektivi odluče za svešteničku službu, oni zbog toga, siguran sam, mogu da budu samo bolji sveštenici. Nefleksibilni obrazovni sistemi, a takve su uglavnom još uvek srednje bogoslovske škole, po prirodi stvari imaju tendenciju da proizvode nefleksibilne ljude, i to ne kada je reč o vrednostima i uverenjima, već o opštoj životnoj perspektivi. Čovek kome je karijera praktično zacrtana od četrnaeste godine veoma lako dolazi u situaciju da bude ucenjen onim što smatra svojim životnim pozivom. A to nikako nije dobro za bilo koju odgovornu službu.”
Činjenice su sledeće - sveštenici ne primaju plate, već se izdržavaju od priloga vernika (krštenja, venčanja, sahrane) na koji ne plaćaju PDV, jer ne izdaju fiskalne račune; doprinose za penzijsko i zdravstveno im plaća država, a sama Crkva raspolaže ogromnom imovinom i prihodima uz izdašne, redovne subvencije države. U ovom trenutku ona učestvuje u izgradnji nekoliko objekata, između ostalog i jednog luksuznog kompleksa u Beogradu gde se kvadrat stana prodaje po 5.000 evra.
Pitanje je ovde šta od toga pripadne svršenim akademcima i kakve se perspektive otvaraju pred ove mlade ljude nakon završenog Bogoslovskog fakulteta?
“Oni uglavnom nemaju neke velike koristi od svega toga jer crkvenom imovinom često raspolaže relativno uzak krug ljudi. Mada, mora se reći da se situacija drastično razlikuje od eparhije do eparhije, kako kada je reč o odgovornom upravljanju crkvenom imovinom, tako i kada je reč o radnim perspektivama za mlade ljude. Kada je reč o sveštenstvu, ali i o verskoj nastavi, najveći problem je u tome što su praktično sve odluke u rukama episkopa koji raspolaže životima ljudi poput kakvog srednjovekovnog feudalca. Naravno, ukoliko je episkop ličnost od uverenja i integriteta, što isuviše često nije slučaj, loše posledice ovakve ‘organizacije’ se ne osećaju”, konstatuje Milićević i dodaje da je “ovakva situacija relativno nova stvar u istoriji SPC-a”.
MOĆ: Naime, u Ustavu SPC-a postoje odredbe koje imaju za cilj da zaštite sveštenstvo od “viših crkvenih vlasti”, a koje se jednostavno ne poštuju. Pored toga, u SPC-u je, počev od 19. veka, pa sve do raspada SFRJ, postojao neki vid sindikalnog organizovanja sveštenstva koji je imao isti cilj. “Zbog svega ovoga, jedini savet koji mogu da dam onima koji žele da studiraju teologiju glasi: šta god da radite, interdisciplinarnost mora biti imperativ, i to kako iz razloga koji se tiču same prirode teologije, tako i s obzirom na mesto koje ona i oni koji se njome bave mogu da imaju u društvu”, kaže Milićević.
Koje mesto Crkva danas zauzima u državi? Čime objasniti to što se mnogi zakoni sve češće nose patrijarhu na blagoslov? Što se sumnjivci nagrađuju, a afere zataškavaju, poput optužbi za pedofiliju u slučaju episkopa Pahomije, koji je, ako je kome promaklo, nedavno unapređen u mitropolita.
Njega je sud u martu 2006. godine oslobodio optužbe da je izvršio bludne radnje nad dvojicom maloletnih dečaka i odbacio još jednu optužnicu takođe dvojice dečaka zbog zastarelosti. Obrazlažući presudu, predsednica sudskog veća Katarina Ranđelović je tada kazala da “postoji određeni stepen osnovane sumnje, ali ne i takav stepen izvesnosti da bi sud doneo osuđujuću presudu”.
Pahomije je ovog juna unapređen za mitropolita, istog meseca kada je i penzionisani vladika Vasilije Kačavenda odlikovan Ordenom novomučenika šumaričkih. U pitanju je čovek koji je optuživan za pedofiliju i seksualno zlostavljanje dečaka, ali mu nikada nije bilo suđeno, ni pred građanskim, ali ni pred crkvenim sudom.
“Na delu je povratak tradicionalne autokratske kulture, autoriteta koji je neupitan i na to se oslanja vlast kada gradi sve jače veze sa Crkvom, a Crkva to podržava jer njena moć raste do neslućenih visina. Ona je nedodirljiva, njene se odluke ne dovode u pitanje i obmotana je omotačem pravednosti i moralnosti u propagandnom smislu, razume se. Jer ista ta Crkva nagrađuje one koji su očigledno amoralni kao Pahomije, koliko znam preko medija, ali to ne treba da nas čudi. Ovaj režim isti princip primenjuje i u svojoj partiji - oni koji krše zakone i belodano su zreli za zatvor se nagrađuju. Time ih korumpiraju i nateraju da budu poslušni umesto da im se pokažu vrata, kako je i Crkva trebalo da uradi sa pomenutim sveštenicima. Dolazimo do toga da čak i kada bi htela da uradi nešto ili nešto više za vernike i građane, Crkva je sapeta novcem kojim je država finansira, s tim što ovaj odnos savršeno odgovara i jednima i drugima”, objašnjava u razgovoru za Novi magazin Đokica Jovanović, sociolog.
On navodi da u trenutku kada se politički autoriteti svuda u svetu dovode u pitanje, kada slabi poverenje građana u vlast, aktuelni režim primenjuje najjednostavniji trik jačanja veza sa Crkvom stvarajući “simfoniju interesa”.
KULT SMRTI: Taktika, očito uspešna, bar kad su mladi u pitanju. Naime, u poslednjem izveštaju Krovne organizacije mladih Srbije (KOMS) iz 2023. jasno se vidi da je Crkva jedina institucija u zemlji u koju mladi s godinama imaju sve više poverenja. Primera radi, 2018. godine na skali od jedan do pet, mladi od 15 do 30 godina Crkvi daju 2,1 poen, da bi prošle godine nivo svog poverenja ocenili sa 2,8. Sve ostale ispitivane institucije, poput policije, Kancelarije za mlade i slično, dobile su manje poverenja nego 2018, sa izuzetkom vojske koja je i tada i lani osvojila 2,8 bodova. Što se patrijarha Porfirija tiče, on je apsolutni šampion skale “poverenja u ličnosti”. Evropska unija, uzgred budi rečeno, percipira se kao “tvorevina u raspadu”.
“Mladima se konstantno šalju poruke kako smo mi slobodarska zemlja i kako Zapad hoće da uništi Srbiju i koliko god da su to besmislice neutemeljene u stvarnosti, ne možete od mladog čoveka koji nije prošao svoj formativni period očekivati da kritički misli. Još kad ga udarite u srce da je on potomak Nemanjića ili Obilića uz sve otklone koje vlast pravi prema EU, prirodno je da se oni okreću tradicionalnim vrednostima koje im servira SPC, pažljivo manipulišući informacijama. Vlast je takva da ne dozvoljava konkurentski politički odnos, što EU podrazumeva. U svemu tome, najbolji joj je saveznik upravo Crkva. Ona postaje novi ideološki centar, ona deli vlast sa državom i to odgovara i jednima i drugima jer raste njihova moć”, objašnjava Jovanović.
Naš drugi sagovornik, teolog Milićević otvoreno kaže da Srbija gubi sekularnost, a to nije pogubno samo po mlade.
“Sekularista sam kako u političkom, tako i u verskom smislu, i kao i građanin i kao hrišćanin. Naprosto, istorija je pokazala da modeli odnosa crkve i državne vlasti koji ne podrazumevaju njihovu temeljnu odvojenost nužno znače korupciju i destrukciju, što, kada je o političkoj sferi reč, obavezno uključuje manipulaciju iracionalnim, gotovo uvek sa ciljem da se podupre nekakav autoritarni poredak i da se ostvare posve zemaljski interesi, a kada je reč o verskoj sferi, nužno izneveravanje često temeljnih doktrinarnih i etičkih principa. Sve to vidimo u današnjoj Srbiji, ali i na mnogo širem planu”, jasan je naš sagovornik, a na pitanje da li je to što moć Crkve jača s godinama signal mladima da bi tu trebalo da traže uhlebljenje, odgovara:
“Ne znam, ali ako je tako, SPC će se na kraju zaista sasvim pretvoriti u korumpiranu svešteničku elitu koja parazitira na telu jedne moralno i ekonomski razorene zemlje i saučestvuje u njenoj daljoj destrukciji. Kult moći je uvek kult smrti.”
Milićević se iskreno nada da još postoji neko ko bi mogao da “povuče ručnu”.
(Tekst je objavljen i u Novom magazinu iz Beograda)
