Laža i paralaža

Mene je bolje peći nego mi dati da lažem. Ne znam slagati i to ti je. Kad mi padne na oči da slažem, meni odmah uši otpadnu. Probala sam nekoliko puta i ne ide. Ne znam. Ne umijem. Čini mi se da bih sve znala, da bih sve mogla i umjela, ali slagati nikada i nikako. Par puta sam probala, a bolje da nisam. Nisam stigla ni da zinem da slažem, a već sam rekla onako kako jeste i kako nisam mislila da ikada hoću.

Dva keca odjednom

Znaš li kad sam prvi put smislila slagati? Mislim da sam išla prvi razred srednje. Ili drugi. Ne sjećam se. Nije ni bitno. Prvi put u životu dobila ne četvorku, nego keca! I to iz čega? Iz fizičkog! Bar da je bio jedan, nego dva. Dva keca odjednom! Četvorka ne znam kako izgleda, a ne kako izgleda kec, a sad odjednom dva. Spucao mi profesor fizičkog dva komada, jedan iz užeta, jedan iz šipke. U tri minute dva keca.

Ocjenjivao uže. Ja ga pitala da on to meni pokaže kako se penje, jer je bio u farmerkama i u cipelama. I on mi je pokazao, ali u dnevniku. Još dodao da je oba upisao zbog bezobrazluka, a ne zbog nepenjanja. Kažem ti, ponavljam i podvlačim: do tog momenta nikada nisam dobila četvorku. Kamoli jedan. Vukovac. Štreber. Sve knjige preko ljetnjeg raspusta pročitam. I kako ću ja sad reći šta se desilo? Kako tati da pod nos turim dva keca iz fizičkog?

Sreća dug je put od srednje do Glamočana. Moram maskirati, ali ne znam čime. Kakvu priču da poturim? Koju krpu da podmetnem na poderano? Nisam nikad slagala, a i što bih? Nije bilo potrebe. Sve pod špagu uvijek. A sad pukle dvije odjednom. Nikad nisam dobila jednog, a sad dva odjednom. Čime to pravdati, kako to objasniti? I šta će biti gore: što sam dobila ili što sam slagala da nisam? Kako li je onima koji moraju svaki dan lagati?

Znam: reći ću da me profesor ne voli. On je ionako nikakav, a ja lajava. Minus i plus. Amer i Rus. On baza, ja kiselina. Ne volimo se još sa prijemnog. Nisam ja Nađa Komaneči, ali nije ni on Bela Karolj. Ne znam kako sam imala pet do sada. Valjda mu bilo žao da mi kvari prosjek. Jednom je moralo da pukne. Morala sam lanuti i to onog dana kad on nije otresao sve krmelje i eto belaja. Ne belaja, no dva belaja.

Ne mogu to reći. Nisam luda da mu tako kažem. Bolje je da mu prećutim. To je najbolje. Ja njemu lijepo prećutim, kupim vrijeme do roditeljskog ili do informacija, a do tada nešto pošteno smislim. I samo što sam došla do plavog nebodera, a to je, znaš i sam, dvanaest metara od gimnazije, shvatim da ne mogu tako. Znaće da lažem. Znaće da se nešto desilo čak i ako kažem da se nije desilo ništa. To namiriši laž u drugoj opštini, a da neće na svom pragu.

Vrte se filmovi u glavi. Od komedije do strave i užasa. Idem do Kalvana i razmišljam šta i kako. Kojim putem? Kojom stazom? Kud god da okrenem - provalija. Skrenem lijevo - ambis. Skrenem desno - bezdan. Kako ljudi lažu? Jednima je slagati k’o vode pinuti, drugi lažu kako pomjere usta, a meni se noge odsjeku kad uhvatim sebe da o tome maštam. Kalvan sve bliži, ja sve dalja. Čini mi se lakše bi mi bilo neoprane kose ujutro u školu.

Sjetim se: reći ću da smo svi pobjegli s časa, pa svi dobili kečeve! Valjalo nam svima taj čas uz uže i niz šipku, a niko nije spreman, pa nagulili. Čak je i razrednica odobrila. Ćutke, ali odobrila. Ni ona ne voli matorog Vojina. Tata je svakako uvijek bio za ekipu. Vazda mi je govorio: Ćeri, kud svi - tud i ti. Nemoj mimo ljudi. Ako svi bježe, bježi i ti. Ako svi ginu, gineš s njima. Nema povlačenja i uzmicanja. Tata nije som, ali tu će udicu progutati.

Neće. Šta kad dođe na informacije? Sretne razrednicu u kafani? Pitaće šta se desilo i eto ga. I nekako što će mi koža biti oderana, ali biće i posoljena. Bježanje nula bambija. Mora nešto drugo. Da, ali šta? A da mu kažem kako ni sama ne znam za te jedinice? Da mi je to profesor upisao mimo časa? Bolje da se objesim u voću. Sveta nedjeljo i svi sveti, je li toliko teško slagati? Je li teže lagati ili hvatati lažove? Kako se trenira jedno, a kako drugo? Ima li gdje da se to vježba, da se trenira?

Toliki i toliko lažu, a ja kao da sam mutava, pa nikako. Zaista: kako se laže? Je li to stečeno ili naslijeđeno? Moji oko mene na jednom času slažu dvanaest puta da ne bi odgovarali i to ne što nisu naučili, nego zato što nisu odlično naučili. Ustanu i kažu kako im je tetka umrla. Ili stric izgubio nogu u šumi kad je radio drva. Ili brat prolio po sebi vrelo mlijeko. Ili babu udario drugi šlog, pa svi na smjenu dežurali pored nje u bolnicu. Može da se laže, lakše je lagati nego reći kako jeste, ali meni to ne može kroz zube i eto.

A da prećutim? Da ništa ne kažem? Ćutim, pa šta bude. A znam šta će biti. Biće isto što bi bilo i da slažem. Razlika između prećutati i slagati ista je kao razlika između ove kapi Vrbasa i one kapi Vrbasa. Čekam trnsku dvicu, ona kasni (od boga joj svako zdravlje!) i meni kupuje vrijeme. Glava radi u sedmoj brzini, ali džaba, uz brdo ne vuče. Ako ti, rođena, već ne znaš slagati, što ti ne bi rekla onako kako je bilo? Reci da si bila drska i da si zbog toga pazarila dva keca i šlus. To što bude – to će biti.

Četiri hiljade scenarija

Četrdeset i pet minuta vožnje. Stani - kreni. Stani - kreni. Gužva kroz Trn. Nikad proći. Napolju minus dvadeset i osam, a ja se znojim. Četiri hiljade scenarija prošlo mi je kroz ruke. Nijedan ne valja. Od vrtića do kuće pješke. Dakle - još jedno desetak minuta za smišljanje laži koja će biti dobro plasirana. A znam šta će biti: počeću da lažem, saplešću se o samu sebe i onda kreću čudesa. Ali bolje slagati. Bolje slagati. Pa kako bude.

Uđem u kuću. Tata s vrata pita: Eeeeeee, ćeri, kako si, šta se zbiva, kako je bilo u školi? I ja ti k’o iz topa, kao glumac na audiciji koji je dobro spremio recitaciju, kažem ovako: Tata, ja sam dobila dva keca, oba iz fizičkog, jednog iz užeta, drugog iz šipke, bila sam bezobrazna, tražila sam od profesora da mi pokaže kako se to radi, a on je bio u farmerkama i cipelama, ne znam može li se popraviti, ali ja ću probati, znaš da hoću. A na to ti moj tata meni ovako: Fala, ćeri. Fala, majko božja. Ja u životu nisam vidio idiota da toliko uči, a da nije dobio dva keca. Odlično.