Inat Živka kedera
Inat nikome ne treba objašnjavati, Živko je, dabome ime, ali je keder riječ koja se u ovdašnjim vodama ne lovi često. Na sto i pedesetoj stranici Nešićevog zavičajnog rječnika “Luk i voda” stoji da je keder “opšti naziv za sve ribe dok su male”. Kedera, piše Nešić, jedu svi - “male ribe čim s bebirona pređu na proteine, ribe srednje veličine kao redovni obrok, smuđ i štuka je maznu s nogu, kao sport za zube, dok čekaju bolji zalogaj”.
Savršen prvijenac
Keder je savršen mamac. Pecaroši ga najčešće tamane pomoću crva navučenog na udicu ili pomoću grudvice hljeba uvaljane u alevu papriku. Ako pecaroš u kanti jupola ima babuškicu ili malenog bandara, štuka mu je zagarantovana. Keder ne živi dugo na udici i tako naboden više se održava u vodi nego što pliva. Ako ribe postaju anđeli, piše Nešić, onda je keder sigurno zaslužio taj status, a naša priča konačno može da počne.
U novembru, s prvim mrazevima, štuka i zna i voli da udari. Ujak toga jutra nije išao ni na Tuškoš kod Sonte, ni na Tošinu baru u apatinskom komšiluku, nego je krenuo sjevernije, prema Bezdanu. I na tom se potezu nalazi nekoliko bara i rukavaca u kojima štuka ostane nakon što se Dunav povuče. Ali, velika rijeka je i dalje bila velika, kiše su bile česte i mnoge, pa ni ujakova nada nije bila golema. Ako na koncu dana bude imao tri-četiri komada za talandaru, biće dobro.
Prije desetak godina pecaroši su kedere hvatali dan prije bitke sa štukama i smuđevima, baš kao što bi dan prije boja sa šaranima i deverikama vadili gliste pod bajerom, u stajskom đubru ili u ritovima. Ukoliko bi pecarošu na samom pecanju nestalo kedera ili glista, on bi iz ranca vadio maleni teleskop i još manji ašov i na licu mjesta rješavao problem. Danas se i gliste i kederi kupuju u prodavnicama ribolovačke opreme, a tom zovu novog doba nije odolio ni ujak.
U kanti je bilo dvadesetak kedera i svaki od njih je čekao svoju priliku da se pokaže pred svijetom. Ujak se raspakovao - pred sebe je položio štapove, lijevo prvi gorki list, desno fruštuk. Pružio je ruku prema kanti, iz ledene vode izvukao prvog kedera, zakačio ga na trokuku i bacio na vodu. Samo što se dohvatio drugog štapa - prvi plovak poče da pleše. Ujak baci kedera, baci i trokuku, poteže, ali - promaši. Štuka je bila brža i mudrija.
Stavio je novog kedera na prvu kuku, ponovo zabacio i vratio se drugom štapu. Sve bî kao i prvoga puta: tek što je dohvatio malenu babušku i njenim leđima primakao trokuku, veliki čep opet zaigra. Ovoga puta ujak vrati nestrpljenje u futrolu i dade gladnoj ribetini fore. Kada je bio siguran da je udica progutana, udari kontru. Štuka je sada bila tu. Kila-kila i po. Možda i koji gram preko. Savršen prvijenac. Ako i ostale budu takve, biće ovo gozba kojoj se niko nije nadao.
Ujak je ostao na vodi još četiri-pet sati. Palo je još nekoliko komada, sve kilašica do kilašice. Popodne će biti izvrsno. Kada je štuka otišla da se odmara, ujak je pokupio pribor, smotao i sklopio štapove, pokupio otpatke od doručka i užine, ulov nanizan na povorku ubacio je u kesu, kesu u ranac, a ranac u gepek. Pola sata kasnije u crveni škaf je istresao štuke, potom je zapalio cigaru, otvorio još jedan gorki ili ledeno pivo i dao se na posao.
Malom mrkonjićkom čakijom, koja će lutati svijetom i postradati u vodama kupusinskog rita, ujak je strugao zbijenu i čvrstu krljušt sa jedne štuke, potom sa druge, treće, pete... Očisti jednu, povuče dim-dva, otpije gutljaj ili tri, onda se posveti narednoj i tako dok crveni škaf ne ostane prazan. Kada završi skidanje krljušti, slijedi maleni predah, koliko da ispravi leđa i protegne noge, a onda počinje čišćenje “iznutra”, odnosno vađenje drobi.
Ujak uze štuku koja je prva “pala” toga dana. Onu koja je skinula prvog, pa se uhvatila na drugog kedera. Zabode vrh čakije na dnu stomaka i povuče gore. Pažljivo zavuče kažiprst i srednji prst. Izbaci drob i ugleda čudo neviđeno! Drugi keder je bio mrtav, ali prvi je “davao slabe znakove života”. Ujak zastade, primače se, potom se udalji tri-četiri koraka, pa se ponovo približi, ali mu ništa ne bi jasno. Uze kedera, poturi ga pod mlaz vode i ubaci u škaf. Keder propliva.
Do Dnevnika je cijela ulica znala za maleni pecaroški podvig. Keder koji je preživio šest sati u utrobi štuke! Da se istog dana na istu udicu zakačio smuđ koji je progutao soma koji je proždrnuo šarana, pa bi bila manja senzacija. Pedeset godina sa štapom u ruci, ali ovakvog čuda još nije bilo. Mnogi su se hvalili nevjerovatnim ulovima koji su bili teški desetine i desetine kilograma, ali nikada niko nije iz štuke izvadio živog kedera.
Prgav i kočoperan
Takav karakter nije mogao dugo ostati bez imena. Bezimeni keder je postao Živko. Ujak je u jedno oveće bure nasuo ladne vode i tu ostavio Živka da živi. Provjeravao je svaki dan njegove vitalne funkcije i čudom se čudio Živkovom inatu. Keder je naprosto odbijao da se preda. Pržilo napolju, tukla kiša ili led, hvatao se debeli minus - Živko je veslao svoje u buretu. Prgav i kočoperan, oroz među kederima, trajao je i trajao mjesecima.
Ne znam da li mi je ujak priču o Živku kederu ispričao jednom ili sto i jednom, ali sam je svaki put slušao kao da je slušam prvi put. Malena riba je u ujakovom buretu pretekla i jesen i zimu. Kada je ojužilo, ujak je Živka prebacio u kanticu i krenuo s njim do Velikog bačkog kanala. Na obali mu je pružio ruku, nešto mu tiho rekao i onda ga pustio u vodu. Živko je utekao. Da li se i dalje smuca po travuljini Velikog bačkog kanala? Ili ga je u lutanju presreo kakav gladni krvnik? To ni vodene vile ne znaju. U ovoj priči on svakoj štuki uvijek utekne koliko za nokat.
