Gaza između ruševina i gladi: Halid Kadas hrani hiljade i bori se da preživi

U ovim okolnostima, geopolitika, opšta statistika, rezolucije UN-a i inicijative velikih sila za paternalistički Odbor za mir, bez ikakvog palestinskog učešća, nisu ono što zaokuplja misli Halida Kadasa. Umesto toga, on je fokusiran na to da ostane živ, kako bi mogao da nastavi da svakodnevno među ruševinama Gaze hrani hiljade gladnih ljudi, koji su ostali bez igde ičega, i da se istovremeno nada da će završiti školu za medicinskog brata.

U šatoru

U njegovim trenutnim okolnostima nema prostora da razmatra posledice zverske državne politike, koje pokušava da ublaži.

Možete li nam reći nešto o sebi?

- Ja sam Halid Kadas, portparol i fotograf u Narodnoj kuhinji Gaze. Rođen sam od palestinskih roditelja u Ujedinjenim Arapskim Emiratima. U nekom trenutku, moj otac je odlučio da se svi preselimo u Gazu, moja majka, sestra, on i ja. Želeo je da njegova deca upoznaju svoju porodicu iz Gaze i da se upoznamo sa zemljom. To bi takođe smanjilo troškove studiranja, koje je veoma skupo u UAE. To je bilo tri meseca pre početka rata. Tri dana nakon početka rata, naša stambena zgrada je uništena. Izgubili smo sve što smo imali, dokumenta, novac, zlato. Završili smo u šatoru. Moj otac se razboleo, pa sam pre mesec dana iznajmio sobu u kojoj sada nas četvoro živimo. Studije na univerzitetu u Gazi su zbog rata prešle na online nastavu. Sada studiram za medicinskog brata na palestinskom univerzitetu Al Aksa, dok istovremeno radim u Narodnoj kuhinji Gaze.

U februaru 2024, dva brata, Mahmud u Gazi i Hani u SAD-u, su osnovali Narodnu kuhinju Gaze. Čitava njihova porodica u Gazi je pomogla tom poduhvatu kojim upravljaju isključivo Palestinci. Možete li nam reći o okolnostima Mahmudove smrti?

- Mahmuda je pokretala potreba da pomogne ljudima koji nisu imali pristup hrani, ljudima koji su bili prisilno raseljeni na jug, vraćajući se na sever. Počeo je od nule. To je bilo u Mašru Beit Lahiji, gusto naseljenom stambenom području, blizu izbegličkog kampa Džabalija, pa je stoga to mesto bilo meta izraelskih napada. Polako je otvarao sve više punktova za distribuciju hrane širom Gaze, što se pretvorilo u Narodnu kuhinju Gaze. Mahmud je postao poznat kao - Glavni kuvar Mahmud. U novembru 2024, krenuo je u bolnicu Kamal Adnan, glavnu bolnicu koja opslužuje pacijente na severu Gaze, kako bi pripremio hranu za pacijente i osoblje. Ubijen je kao meta izraelskog drona, najverovatnije kao deo niza napada usmerenih na humanitarne radnike. Imao je 33 godine i iza sebe ostavio ženu i sedmoro dece. Majed, njegov brat, Safa’a, supruga njegovog brata, i četvoro od njihovo šestoro dece su takođe ubijeni. Njegovi roditelji, njegova dva brata i pet sestara, od kojih tri u inostranstvu, su još živi. Svi oni rade u Narodnoj kuhinji Gaze. Njihova posvećenost da nastave Mahmudovo nasleđe, bila je odlučna, bez obzira na sve, da nastave da hrane ljude dok više ne bude onih kojima je potrebna pomoć.

Kako je organizovana Narodna kuhinja Gaze?

- Mahmudov brat Hani podržava naš rad iz SAD-a, gde živi, on prikuplja donacije. Vodimo 13 punktova za distribuciju kuvanih obroka; na svakom punktu, u proseku, dnevno uslužimo 300 do 400 ljudi koji preuzimaju hranu za svoje porodice; imamo 10 kamiona koji prevoze čistu vodu, jednu dnevnu kliniku i jednu obrazovnu ustanovu. Takođe distribuiramo hranu bolnicama i obezbeđujemo pakete hrane porodicama na mesečnom nivou, uglavnom ljudima koji se registruju preko društvenih mreža. Zapošljavamo približno 65 ljudi. Pored toga angažujemo diplomirane studente kao volontere. Narodna kuhinja Gaze je postala dobro poznata stanovnicima Gaze.

Odakle je i odakle danas nabavljate hranu koju pružate zajednicama?

- Kupujemo hranu od brojnih lokalnih palestinskih prodavaca, jer različiti prodavci prodaju različite proizvode i zato što se njihove cene razlikuju. Možemo provesti tri do četiri sata kupujući hranu svakog dana. Ranije je bilo vrlo malo hrane, ali u poslednjih mesec dana dostupnost hrane se donekle povećala. Međutim, zbog visokih cena, hrana je nedostupna za većinu ljudi koji su izgubili sve, posao, ušteđevinu, dom. Jedan skroman obrok košta oko 100 američkih dolara, uključujući i drva za kuvanje. Zato ljudi i dalje traže hranu u narodnim kuhinjama. Izrael nastavlja da ima potpunu kontrolu nad prilivom hrane u Gazu.

Da li je ikada bilo trenutaka kada Narodna kuhinja Gaze nije mogla da isporuči hranu?

- Da, kada je to bilo opasno zbog izraelskih napada, Mahmud je bio zabrinut za bezbednost osoblja. Ali, čim bi granatiranje prestalo, distribucija bi se nastavila.

Granatiranja, ubijanja, umiranja

Kada je hrane bilo izuzetno malo, odlučili bismo da je kupujemo po višim cenama, umesto da ostavimo gladne porodice bez hrane. Činili smo nemoguće da bi Narodna kuhinja Gaze ostala funkcionalna.

Da li postoje kriterijumi za korisnike ili distribuirate svima koji dođu?

- Nemamo sistem za izbor korisnika, svi koji dođu su tu jer ih je naterala nevolja. Svakog dana vidimo nova lica na punktovima za distribuciju, trudimo se da obezbedimo dovoljno hrane za sve njih.

Video snimci punktova za distribuciju hrane prikazuju decu koja ne mogu da se nose sa gužvom ljudi koji preuzimaju hranu: zašto stariji članovi porodice ne uzmu na sebe zadatak preuzimanja hrane?

- Razlozi su različiti, jer punktovi za distribuciju imaju radno vreme, otac možda donosi vodu, deca hranu; otac je možda ubijen ili bolestan, dete je možda preuzelo očeve obaveze; otac možda radi. Trudimo se da napravimo posebne redove za decu i žene, pokušavajući da im izađemo u susret. Uvek postoji strah među decom i odraslima koji traže hranu da će hrana nestati, da je možda neće dobiti.

S obzirom na opasnosti od nečiste hrane i pribora za jelo, da li uspevate da primenite osnovne higijenske standarde prilikom kuvanja i distribucije hrane?

- Da, nikome nije dozvoljeno da uđe u prostor za kuvanje, osim kuvara i njegovog osoblja. Osoblje ne dodiruje pribor za jelo bez pranja ruku, sistematski nosimo rukavice, često ih menjamo, posebno prilikom pripreme hrane, i koristimo sredstva za čišćenje za pranje pribora za jelo.

Da li postoji razlika između Narodne kuhinje Gaze i poznatih međunarodnih humanitarnih organizacija, npr. Svetske centralne kuhinje ili UNRVA, koje distribuiraju hranu?

- Mogu da govorim samo u ime Narodne kuhinje Gaze. Tim radi kao porodica. Taj duh se proteže i na one koji dolaze po hranu, pitamo ih šta bi želeli da jedu sutra, da li je hrana previše ili nedovoljno ljuta, dajemo im izbor. Radimo s ljubavlju za veliku proširenu porodicu.

Kada biste imali bilo koju vrstu hrane dostupnu sada, šta biste najviše voleli da jedete?

- Ja sam vegetarijanac, voleo bih meksičku hranu, gvakamole na primer.

Najavljena je druga faza mirovnog plana američkog predsednika Donalda Trumpa. Kakvu budućnost biste želeli da vidite i kakvu budućnost vidite kao moguću?

- Ponekad mislimo da ćemo popraviti Gazu. Drugi put, kada hodam po ruševinama, obuzima me tuga, pitam se kakva može biti budućnost. Niko ovde ne zna kakva će biti njegova budućnost. Za sada, još uvek ima granatiranja, ubijanja, umiranja. Jedan čovek je skoro umro u mom naručju, pre dva dana, dok sam pomagao našem lekaru blizu punkta za distribuciju hrane. Možda ću baš ja biti ubijen danas, kada budem išao kući. Budućnost... uglavnom razmišljamo o tome kako da preguramo svaki dan.

Možete li zamisliti da jednog dana živite sa izraelskim Jevrejima jedni pored drugih?

- To je većini teško zamisliti u ovom trenutku. Ali se nadam, sva ova krv i umiranje moraju prestati, nadam se da može biti tako.

(Prevela: Zorana Kostić)