Dobrota, zloba i tragičnost

Sitna bakica, sporih pokreta i neobično živih, plavih očiju, stoji preda mnom na blagajni jednog marketa i stavljajući kupljene artikle u ceker priča. Kao sa sobom, ali toliko glasno da je čujemo svi u redu iza nje:

“Eh, treba mu sad ovo odnijeti, pa skuhati… ali to nije ništa, valja ga okrenuti, pa presvući, ne može više ništa moj stogodišnjak… A i nije čudo, sto godina kad imaš, čudiš se da si ikako živ…”

Spakovala, platila bakica i taman da krene, a ja se odlučim da joj nešto kažem:

“Ali, bako… bolje je i to nego da ste sami…”

“Kako to mislite… sami?”

“Pa, eto, imate nekog Vašeg o kome brinete, ali ipak imate nekog…”

“Eh, moj sine, nisam ja sama, imam muža i porodicu. Ali on je sam, nekad je radio s mojim mužem. A njega su kastrirali u Drugom svjetskom ratu i nije nikada mogao imati djecu. Tako da nema nikoga…”

Sačekala je da i ja platim i nastavili smo zajedno kratku šetnju.

“Baš je to plemenito od Vas da brinete o nekom ko Vam nije ništa…”

Pogledala me nekako povjerljivo i glasom, nešto tišim nego ranije, nastavila priču:

“Ja sam radila u MTT-u, težak posao sam radila. I cijeli moj život, sine, pun je tegobe. Uhhhh, kroz šta sam ja sve prošla. A znate, kad sam davno bila u bolnici, pa preživjela tešku operaciju, tad sam rekla sebi: Eto, spasili su ti život i šta sad? E, sad treba da, dok si još na svijetu, nekome i pomogneš. I zato meni nije teško da brinem o svom stogodišnjaku…”

Gledao sam je i slušao i kao da se sunce probilo u moju crnu dušu.

•••

Nešto mlađi od mene, pripadao je društvu moje sestre, dok su se oni igrali svojih igrica, ja sam bio u staroj raji. Inače ga pamtim kao živahnog, spretnog i ludo hrabrog, recimo, u skokovima sa stijena u Miljacku. Trebalo je stisnuti, pa skočiti sa velike visine u onaj komadić duboke vode na Ziheru kod Kozije ćuprije. Nama, koji smo gledali, zastajao je dah. Inače, nije ga odlikovala bistrina u školi, naprotiv, kuburio je i sa osnovnom.

Jednom mi sestra došla i zgrožena rekla šta je dotični uradio s nekom mačkom: “Uhvatio je i zapalio joj krzno… Jadna mačka pobjegla, a ko zna je li preživjela”.

Drugi put opet uhvatio mačku i pred tom malom rajom jednostavno joj zavrnuo vrat i mrtvu je bacio u obližnju baštu. Užas.

A kad je izbio rat, on takav kakvog ga malo opisah, mlad ko rosa, ludo hrabar, prijavi se u jedinicu i brzo uznapreduje do komandnih pozicija. Postao strah i trepet. Kazivali mi da je bio surov i prema komšijama i dojučerašnjim prijateljima. Zasretao ih po ulicama, vodio na kopanje rovova i milosti nije imao ni prema onima koji bi mu očevi mogli biti. Još u toku rata zaglavio u zatvor, svakakvih nedjela mu natovarili, pa odležao neko vrijeme.

Poslije rata se smirio, prilično povukao. Ja ga ponekad vidio. Srdačno bi me pozdravio. A u meni uvijek neku nelagodu budio.

Nešto kontam… od mačaka je sve počelo.

•••

Namjeravao sam pravu priču napisati. O jednoj Crnogorki, ženi i majci kakve pamtim iz narodne poezije. O nevjerovatnoj snazi i otpornosti njenog srca. Upoznao sam je, ima od tada desetak godina. I njenog muža umjetnika. Oboje su bili već u godinama. Djecu podigli i ona se razišla.

Moj prijatelj Pero je kumovao tom poznanstvu i on mi je i ispričao tužnu, pretužnu priču o ovoj porodici.

Kaže, ima jedan detalj u tragediji koja je snašla tu ženu, snažan, potresan, baš za zapisati. I ispričao mi je, limitirajući moju želju da napišem cijelu priču: “Znaš, Toni, ne znam da li bi se ona složila da pišeš o tome”.

Ali, taj detalj moram opisati. Ovako: U jednoj godini dotična je izgubila najprije kćerku, potom muža, a na kraju i sina.

Kad joj se dogodio taj posljednji udarac sudbine, otišla je jednog dana da preuzme urnu sa pepelom svog sina. I krenula kući. Usput, negdje nespretno stane, oklizne se i ceker sa urnom joj ispadne. Tu, blizu, zatekne se neki mladić, pomogne joj da ustane, podigne ceker sa urnom i kaže joj:

“Pobogu, gospođo, šta ovo ovako teško nosite”?

A ona mu odgovori: “Nosim svoga mrtvog sina”.

Ona živi i dalje. I ne samo da živi nego se sva predala poslovima oko očuvanja zaostavštine svoga muža.

A Pero i ja čudimo se i divimo snazi tog ženskog srca.