Braća po ulici

Kao otisci prstiju, takvi su i naši životi, staze kojima smo hodili i iskustva koja smo sticali... ponekad drastično različiti, ponekad frapantno slični, ali uvijek jedinstveni, originalni i samo naši.

Dogodi se ponekad da određeni dijelovi budu podudarni do nevjerovatnosti, pa slušaš nekog drugog, a kao da ti je postavljeno ogledalo pa vidiš sebe.

Mog prijatelja pod stare dane privukle su moje priče:

“Joj, Toni, otkako sam počeo da te čitam, svako malo vidim sebe... I zato sam se potrudio da te nađem i upoznam. I baš mi je drago... Nego, šta ćeš popiti?”

Sjedili smo kod našeg Fude u Bazenima, a on nas je zapravo i spojio.

“Ima jedan moj prijatelj i saradnik, kad je čuo da smo školski, zamolio me da vas povežem, pa ti evo njegov broj. Kaže, redovno te čita i volio bi malo da valjda pričate o tvojim pričama...”

I tako smo se, eto, prvi put našli.

“Popiću što i ti piješ”, rekao sam mu.

Stigla su dva bokala bijelog vina. I malo meze. Dok se on bavio narudžbom i sipanjem pića, ja sam ga gledao i evo zgodne prilike da ga opišem. Fizički, za početak.

Nešto je mlađi od mene, dakle nije star, nego u zrelim godinama. Ima bujnu kosu, vrijeme je nije prorijedilo, nego samo obojilo bijelom bojom. Pravilne crte lica, usne uglavnom razvučene u osmijeh, nekoliko oštro usječenih bora koje oivičavaju usne. Puši istim intenzitetom kao i ja, bokal vina dovoljan da napunimo pepeljaru čikovima. Riječi upotpunjava živahnim pokretima. I ima dubok, malo promukao glas. Ne bi se on ljutio, ali opet nisam ga pitao, pa mu neću reći pravo ime, nego evo jedno slično: neka bude Senad.

“Znaš, Toni, ti si u svojim pričama otvorio svoju dušu, a ono što je mene dirnulo jeste to da vrlo često, čitajući tvoje priče, ustanovim da smo u mnogo čemu jako, jako slični...”

Pa je onda on nalazio paralelne epizode. Moje priče, najčešće autobiografske, ja sam ispisao... stoga evo njegovih fragmenata iz života.

“Toni, i ja sam rastao u sličnim okolnostima. I mene je ulica odgajala. I ja sam poznavao ondašnje žestoke momke, mangupe... I meni je kao i tebi falilo jako malo da krenem putem koji zakon naziva kriminalnim. Ali, ne znam kako, ne znam zašto, i u meni je uvijek progovorio i pobijedio neki unutrašnji glas: knjiga, škola... to je najvažnije. Majka mi je umrla kad sam imao samo godinu, otac alkoholičar doveo je drugu ženu, dobili su svoju djecu i gdje je onda moje mjesto? Ne mogu reći, dobio sam od te žene, maćehe, dovoljno ljubavi... ali sa 15 godina ja sam otišao od kuće. Bila je jedna drama, ružna situacija... Zimsko je veče i ja sam se vratio kući, unio svoje mokre čizme i stavio pored peći da se suše. Onda je ona, a kasnije sam i shvatio i oprostio, došla i izbacila moje čizme napolje. Pri tome mi je opsovala majku. Rekao sam joj da mi ne psuje, a ona je ponovila. Ja sam onda izašao u hladnu, zimsku sarajevsku noć i počeo novi život...”

“E, sad, hajde zamisli, dijete takoreći, koje mora preživjeti i snalaziti se, a nema ništa osim ulice. Bilo je svega, unosi ćumur, raznosi novine, prodaji pića na utakmicama... Slušao sam ja njih kako se hvale svojim lopovlucima, ali nisam htio nikada da se pridružim. Oni o svojim preokupacijama, ja o svojim... ja prođem iz jednog od najtežih predmeta u srednjoj tehničkoj, oni pričaju svoje, a ja kažem: položio sam mehaniku.”

...”Zaljubljivao sam se i imao sreću da nađem pravu ženu, rodila mi je djecu, a već imam i unuke. Eto razloga da budem najsretniji. Jer, vidi, mi smo i kroz rat prošli i hvala bogu preživjeli. Svašta sam naučio, volio sam slušati ljude, pratio šta i kako rade i odlučio se za svoje poslovne poteze koji su mi donijeli uspjeh. Sve sam posložio i meni i mojoj porodici već dugo ne fali baš ništa. Naprotiv, ja sam sad taj koji može drugima pomagati. I bogami činim to kad god mogu. Evo ti jednog primjera, napravio sam firmu u kojoj sam trebao radnike. Jednog jutra dođe mi žena, udovica, majka dvoje djece i već u godinama. A znaš kako je s privatnicima, svi će radije uzeti mlado biće, više može i obećava...

- Dobro, draga gospođo, a umijete li Vi išta oko računovodstva?

Ona klimne nesigurno glavom. Onda ja uzmem jedan bijeli papir, postavim joj relativno lagan računovodstveni zadatak i kažem:

- Hajde ovo riješite, a ja odoh na kafu.

I prošlo je više od sat, vratim se, nađem Fadilu kako sjedi, snuždena, a pred njom bijeli papir bez slova.

- Hajde, idi tamo do onih zadnjih vrata, prijavi se, od sutra počinješ raditi.

I da ti skratim, ta žena radila je kod mene do penzije i boljeg i vještijeg računovođe nisam imao, a prošlo ih je kroz moju firmu ihaha.”

Dobrota se Senadu vratila, a što je glavno, ispunila ga ponosom. Vrijedan, a nematerijalan pojam.

Pričali smo mi tog popodneva ohoho o još ko zna kolikim temama, pričali smo i kasnije prilikom naših susreta, ali evo ja sam se odlučio za ove fragmente.

Ah, da, pitao sam ga i šta se kasnije događalo sa njegovim bližnjim od kojih se odvojio sa petnaest godina.

Svima pomagao, a maćehi do njene smrti.

“Znaš, ipak je ona bila dobra osoba. Jer, valjalo joj je živjeti u drami i ono kad me je ranila, iz nje je progovorio njen jad, a ne želja da me povrijedi. Jer, do tada ona je mene voljela kao i vlastitu djecu. I to treba pamtiti...”