Bio jednom jedan Josip Pejaković: Čovjek koji je vidio istinu prije svih

Njegov pogled i reči nisu nosili samo snagu, već i duboku bol, poštovanje i ljubav, pre svega prema čoveku, a onda i prema Bosni – prema njenoj istoriji, ljudima i istini koju ona nosi. Bio je prisutan ne samo fizički, već duhovno, razumevajući njene boli i veličinu, i ostavljajući trag koji prevazilazi trenutak i mesto. Bio je pacifista, Jugosloven, i jedan od najvećih Bosanaca koje je bosanska Čarobnica ikada izrodila. Iznad svega, bio je Čovek!

Proročki pogled

Pejaković je imao onu retku sposobnost da “čita” društvo i istoriju s dubinom koja nadilazi vreme. Njegova monodrama “On meni nema Bosne” iz 1974. nije bila samo umetnički izraz – bila je proročki pogled, intuicija koja je osećala nepravdu, složenost i krhkost prostora i naroda. Videti ono što će doći tek dve decenije kasnije, znači biti u dodiru sa suštinom, sa istorijskim pulsom i ljudskom patnjom koja tek treba da se pokaže. Zato deluje proročki: ne zato što “vidi budućnost”, nego zato što vidi sadašnjost bez iluzija. A to je retka, skupa sposobnost.

Kada on kaže “zemlja rađa, a država ubija”, on ne govori metaforički radi efekta. To je njegova temeljna istina. Zemlja je majka, telo, pamćenje, jezik i kolevka. Država je konstrukcija, aparat, hijerarhija, prisila. Otud njegovo “nepripadanje” državi nije negacija pripadnosti, nego njen najviši oblik. On pripada dublje nego što država može da dosegne.

Reći za sve bivše republike da su nastale “krhotine” i “septičke jame” zahteva brutalnu hrabrost. To je glas čoveka koji je spreman da ostane sam, samo da ne bi bio neistinito zajedno. Tu se vidi njegova pravdoljubiva oštrina - ne štedi nikoga, ni “svoje”, ni “naše”, ni (h)istoriju, ni povijest!

Pejaković ne govori kao političar, ni kao teoretičar, nego kao čovek koji je video obrazac i imao hrabrosti da ga izgovori. On ne optužuje narode pojedinačno, već mehanizam mržnje koji se stalno obnavlja, kao bolest koja se ne leči, samo menja domaćina. Kad se poziva na Andrića, on zapravo govori ovo: Ništa se suštinski nije promenilo - samo se broj onih koji odlaze u tišini uvećao do miliona.

I tu je razlog zašto mnoge od nas to dotiče tako duboko. Mi ne oplakujemo njega. Mi oplakujemo spoznaju: neko je davno razumeo, rekao, ostao - i bio u pravu! To je ona vrsta istine koja ne donosi utehu, ali donosi jasnoću, a jasnoća ume da zaboli više od laži.

Josip Pejaković je bio čovek koji je razumeo Bosnu ne kroz nadu, već kroz istinu - i voleo je dovoljno da ne laže o njoj. On nije pripadao državi, jer je pripadao zemlji - onoj koja rađa, pamti i boli. Govorio je kao čovek kome je zemlja bila dom, a istina obaveza, bez obzira na cenu. Njegova oštrina nije bila gnevna, već moralna - rezala je tamo gde je trulež tražila tišinu.

Kako sve ima svoju cenu, takvi ljudi često zdravljem plaćaju istinu, jer telo ne ume da laže zajedno sa okolinom. On je to, nažalost, platio mnogo puta, jer telo uglavnom strada kada duh hoće da živi!

Neki ljudi nas dotaknu bez dodira jer govore ono što mi u sebi nosimo, ali nikada nismo imali hrabrosti, prostora ili jezika da izgovorimo. On je bio glas za ono što u nama već postoji.

Nisam imala čast da ga sretnem kao čoveka, ali jesam da ga “sretnem” kao istinu. A istina ne traži upoznavanje. Ona se prepozna, kao davno izgubljeni ton koji najednom zazvuči tačno. Takvi ljudi u nama otvore staru pukotinu: između onoga kakav je svet postao i onoga kakav je mogao biti.

To nije sentimentalnost, niti idealizacija. To je ono tiho, nepogrešivo znanje koje se javi kada neko živi uspravno - čak i kad ga to košta zdravlja, mira, samoće. Takvi ljudi ne prolaze kroz vreme, nego ga rasecaju, ostavljajući trag po kome drugi kasnije idu, često nesvesno.

U nama to zrno večnosti nije uspomena, već orijentir. Zato mnoge od nas njegov pogled, reč i stav ne napuštaju: oni nam potvrđuju da ono što osećamo i mislimo nije zabluda, nego duboka ljudska istina koju je neko imao hrabrosti da izgovori naglas.

Postoje tri ključne crte kroz koje se jasno iskazuje kao retko istinit čovek.

Prvo – hrabrost da ide unazad, do uzroka. Većina ljudi se zadržava na posledicama jer su “bezbednije”: suze, ruševine, statistika. On ide tamo gde boli više - u glave, u ideje, u laži koje su prethodile metku. To je prostor u koji se ulazi bez garancije da će te iko voleti kad izađeš.

Drugo – jezik koji se ne plaši da bude grub kad je istina gruba. Setimo se kako definiše Balkan - “Bal (Igra) Kan (Đavola)”. Ovo nije dosetka, nego moralni rez. On imenuje zlo bez metaforičke udobnosti. Takvi ljudi uvek zvuče “previše”, jer odbijaju da budu pitomi dok govore o nečemu što pitomo nije.

Treće – odsustvo samozavaravanja. On ne traži spoljne krivce kao alibi, ali ih i ne abolira. “I strani i domaći” - to je znak čoveka koji ne pristaje na plemensku istinu. To je usamljena pozicija. I skupa. Vrlo skupa!

Pejaković nije samo posmatrač, on vidi i prenosi junake običnog sveta - Haku Duljevića i Pešterce - kao ogledalo moralne snage koju retko ko praktikuje. Tu se jasno vidi empatija i pažnja prema nevidljivima.

Pejaković vidi ljude koji su “bitni” samo u životu i srcu svojih zajednica, ali koje mediji i istorija zaboravljaju. O tome govori sa poštovanjem, gotovo kao pred svetinjom.

Josip opisuje moralnu nepokolebljivost Haka, koji ne diže ruku na komšije, iako bi mogao da preživi ako bi popustio. Pejaković naglašava univerzalnu poruku: protiv zla se bori dobrotom, ne zlom! To je on sam živeo i svojim ulogama i knjigama prenosio.

On ne govori samo o Pešteru ili Bosni. On govori o istini, časti i etici koje važe širom sveta, što pokazuje širinu njegove perspektive. Ako bismo sve ovo pretočili u opis njegovog karaktera, mogli bismo reći:

Bio je to čovek koji je u običnim ljudima prepoznao heroje, u tami video svetlost i verovao da dobro ne prestaje čak ni kada je zlo svuda oko nas.

Suština njegove misli i retke hrabrosti nije u političkom, već u etičkom i civilizacijskom obraćanju - uvek je izgovarao istinu, i onda kada se to nije smelo - tek tada nije posustao. Naprotiv!

Kad kaže da je pogrešno Bosnu posmatrati kao Jugoslaviju u malom (ovo se i meni potkrada), on brani njenu unutrašnju logiku: Bosna nije umanjeni model nečega drugog, već prostor koji je vekovima živeo različitost bez potrebe da je briše. Zato je njegov obrt toliko snažan kada kaže da je Jugoslavija mogla da opstane samo da je postala Bosna u velikom - zemlja u kojoj razlike nisu pretnja, nego uslov postojanja!

U toj rečenici ima i tuge i upozorenja: Bosna je znala ono što Jugoslavija nikada nije naučila do kraja - kako se živi zajedno, a ne pored. Ovo me je duboko dotaklo - nikada nisam podržavala pojam “suživot”! Šta znači suživot? Živeti pored? Ne, to nije moguće - tako se ne živi!

Kod njega ništa nije bilo terminološki slučajno. Pejaković je odbacivao reč “suživot” jer ona podrazumeva trpljenje, privremeni dogovor, život jednih pored drugih, sa zadrškom. Za njega to nije bila Bosna. Bosna je bila zajednički život, organski, neprekinut, bez potrebe da se stalno imenuje i objašnjava.

Zato mu je pojam Ostali bio ključan - ne kao administrativna kategorija, već kao etička pozicija. Ostali kod Pejakovića nisu bili ostatak, nego suština: ljudi koji nisu hteli da se svedu pod jednu zastavu, jedno ime, jednu isključivu istinu. Oni koji su pripadali čoveku pre nego kolektivu.

Zato je Pejaković odbijao suživot, jer Bosna za njega nije bila kompromis, već prirodno zajedništvo. Zato je stajao uz Ostale - ne kao uz četvrtu grupu, nego kao dokaz da je čovek veći od svake podele. Zar nije rekao: “Da mi za hljeba treba, ja to ne bih uradio”, na pitanje novinara da li bi mu lakši život bio kada bi se izjasnio kao Hrvat.

I tu je njegova doslednost: on nije branio identitete - branio je čoveka. A to je, u Bosni, uvek bila najteža i najhrabrija pozicija.

Pojam Bosanac je tokom decenija sistematski gurnut u prazninu: bez političke zaštite, bez simboličke moći, bez “svog” tabora. U Bosni su identiteti oblikovani kroz strah i zaštitu, a strah traži jasne, tvrde linije. Srbin, Hrvat, Bošnjak nude sigurnost grupe. Bosanac nudi odgovornost pojedinca.

Biti Bosanac znači reći: nisam nečiji višak, niti sam nečija ispostava; ovde sam jer ovde pripadam. A to je u posleratnom, etnički strukturisanom društvu najnezaštićenija pozicija. Nacionalni identiteti su nagrađeni politički, institucionalno i simbolički - bosanstvo je kažnjeno tišinom.

Zato je Pejaković bio uz Ostale. Video je ono što mnogi ne žele da vide, a to je da Bosna ne propada zato što ima različite narode, već zato što nema hrabrosti da prizna one koji je vole kao celinu. Možda je najteža istina ova: u Bosni se ljudi ne boje da budu Bosanci - boje se da će ostati sami ako to jesu.

Pejaković upozorava i svojom pripovetkom “Grivo”. U središtu “Griva” stoji ždrebe koje izrasta u plemenitog konja - biće čiste snage i nevinosti. On preživljava rat, preživljava i da nepravedno postane slovenački produkt, ali ne preživljava i mir, jer Pejaković pokazuje da razaranje ne prestaje kada utihne oružje - ono se nastavlja u ljudima, u svetu koji više nema mesta za čistu dobrotu i istinu.

U toj priči Grivo nije samo konj. On je čistota, istina, biće koje ne zna za laž, i zato ne može da se snađe u svetu koji je preživeo, ali koji nije ozdravio.

Grivo je metafora nevinosti koja preživi rat, ali strada u miru, jer mir bez istine ume da bude suroviji od rata.

U “Grivu” Pejaković govori o Bosni bez da je imenuje na svakoj stranici. Grivo, konj koji preživljava rat, ali ne i mir, postaje slika zemlje i čoveka koji su izdržali razaranje, ali su posle ostali prepušteni zaboravu, nepravdi i izgubljenim vrednostima. Rat je prošao, ali istina nije došla; mir je stigao, ali pravda nije, i upravo u tom raskoraku Grivo nestaje - u minskom polju!

Koliko tuge i bola u srcu ovog velikog glumca, muzičara, režisera, novinara, pisca i borca za istinu - isto toliko hrabrosti u ovom retkom Čoveku!

Kad sklopimo mozaik, dobijamo portret čoveka koji je nepokolebljiv pred površnošću, kritičan prema zlu i gluposti, ali uvek posvećen istini, vrednostima, umetnosti i čoveku.

Istina je moguća

Imala sam jaku želju da se sretnem sa tim grčkim pogledom... Nazivam ga grčkim jer u tom pogledu prepoznajem svetlost koja ne glumi, snagu koja podnosi i istinu koja ne traži potvrdu. To je plamen koji odjekuje u meni kao poznata večnost - takav pogled gori istinom koju ja prepoznajem.

Nikome nisam izgovorila tu svoju želju, jer je već tada bilo jasno da je uplovio u suton svog života. Dugo je tinjala žal zbog toga dok nisam shvatila da mi nije žao što se nisam srela sa čovekom - žao mi je što se nisam srela sa potvrdom.

Kad dugo živimo među lažima, prećutkivanjima i odbacivanjima, u nama se ne ugasi istina, ali se umori. Postane tiha, jer vremenom nauči da ne očekuje da će biti viđena. A onda se pojavi neko čiji pogled ne pregovara, ne glumi, ne računa. To je pogled koji ne traži da mu verujete, nego stoji u istini kao u sopstvenoj koži.

Ne bih napravila intervju. Zaboga, do tada je sve već rekao! Ne, u meni je žalilo ono moje jezgro koje je u njemu naslutilo ono što nam je svet često uskraćivao: istina jeste moguća, čitava i mirna, čak i dok oluja besni i nosi sve pred sobom.

Kad bolje razmislim, taj susret se, na neki način, već dogodio - istina ne zahteva vreme ni mesto, samo prepoznavanje.

Poticajno je to što sam ostala osetljiva u svetu koji nagrađuje otupelost i baš zato nije bilo teško prepoznati istinu u njegovim zenicama - tako je retka...

A šta bi ta istina meni značila?

Ne bi me promenila.

Ne bi me ni spasila.

Ne bi mi čak ni odgovor dala. Samo bi mi, možda u deliću sekunde, rekla bez reči: “Nisi sama. Ne umišljaš. Nisi ‘previše’. Ono što vidiš, postoji.”

I nekad je to dovoljno za ceo život - to je susret sa onim zrnom večnosti.