Nekad bilo - sad se spominjalo
Nogama je mlatarao samo onaj koji je gledao puno akcionih filmova
Zimi smo se iz škole vraćali Erdutskim sokakom, jer uz Dunav nije bilo struje. Nije da smo drhtali poput zečeva u kupusu, ali nam nije bilo svejedno, jer je tmina uz veliku rijeku ponekad bila zastrašujuća. Ako bi se pritom navukli i oblaci i ukoliko bi taj dio sela bio bez struje, pomrčina je bila neopisivo užasna, a u takvom se mraku kote svakojaki užasi i još gore karakondžule. Nismo voljeli da špartamo Erdutskim sokakom, uz Dunav i niz Dunav je bio naš bulevar, ali strah boga ne moli.
Pravila igre
Ne znam koji je to bio dan, ali znam da je bio decembar, da je padao snijeg, da je uz cestu i pored kanalâ ležala lokva do lokve i da smo u jednoj takvoj lokvi završili Velimir i ja. Nema te policije koja bi danas znala da odgovori na pitanje zašto smo se pobili, ali da smo se pobili – pobili smo se. Ja njemu jednu, on meni dvije i eto nas u ledenom slavonskom blatu i još ledenijoj seoskoj vodurini. Tuča nije kratko trajala, desetak ili dvadesetak sekundi, ali je u mojoj privatnoj istoriji davanja i dobijanja batina upisana kao prva.
Nisam se u tim djetinjim danima često tukao, svega četiri ili pet puta, ali sam redovno dobijao po lajavoj labrnji. Neprestano sam starijim dječacima iz okolnih ulica sa sigurne distance dobacivao, prijetio im i psovao ih uzduž i poprijeko, a onda gledao da pronesem kožu kroz selo kako znam i umijem dok oni ne zaborave uvredu i kletvu. Ali, bilo je u toj galeriji i zlopamtila koji su me čekali na početku ili na kraju nekog kraćeg sokaka i uz šamare pokušali da me prevaspitaju. Nisam jednom veseo krenuo do Ledina ili do školskog parka, a kući se vratio razbijenog nosa i krvavih usana.
I kasnije sam se rijetko tukao. Jednom ili dva puta dok sam upoznavao Lauš i jednom ili dva puta dok sam upoznavao i ostale dijelove Banje Luke i to je, manje ili više, moj ratoborni bilans. Ali, svako to pesničenje je imalo nečeg džentlmenskog u sebi. Nije bilo u kožnim rukavicama, ali nije bilo ni sa metalnim palicama u šakama. Svaka je ta tuča završavala pružanjem ruke. Nije bilo dodatnog maltretiranja, nije bilo nagona za osvetom kod onoga koji bi dobio po ušima, nije bilo divljačkog iživljavanja nad onim koji bi pao. Svi su poštovali pravila igre.
Tuča je zapravo rasprava pesnicama. Razgovor šamarima. Svađa u kojoj direkti i krošei mijenjaju psovke i uvrede. Lako će se, kaže Selimović, dogovoriti dvojica koja misle. Tako je i u tučnjavi. Sve treba da počne naglo i da se brzo završi. U poštenoj tuči nema dugotrajnih priprema i naknadnih omraza. Kada je najbolja, a najbolja je ako je nenadana i svedena, tuča je sagorijevanje opasnih čestica, mijenjanje ulja u kočnici, podmazivanje mehanizma koji je počeo da škripi. Svako u tuči oslobađa ono od čega je sašiven – neko čojstvo, neko plemenitost, neku bijes i omrazu.
Živio sam godinu i po dana u okrajku podugačke ulice u kojem se nalazilo svega šest ili sedam kuća, a u svakoj od tih kuća živio je bar jedan bivši prestupnik. Svi su oni robijali, uglavnom “napolju”, u Austriji i u Švajcarskoj, i to zbog sitnih i krupnih krađa. Pričali su mi nebrojeno puta o svom “bivšem životu”, o lopovskim počecima, o zatvorskim kodeksima, o rivalstvima sa drugim bandama. Govorili su mi, naravno, i o tučama, jer su dobar komad života proveli razbijajući i tuđe i svoje glave, lomeći ruke i noge drugima i sebi.
Njihove tuče su imale drugačiji karakter. U njima nije bilo pristojnosti, elegancije, šarma. Svaka tuča se završavala nasiljem, svaki sukob lomljenjem bar jedne koske. Svaka njihova makljaža je borba za goli život, čak i ona benigna, kafanska, u kojoj dva šamara ili jedan prosječan kroše sve završavaju. Kakva crna poštena tuča, govorio mi je jedan od njih i to upravo onaj koji je u davnoj tuči, u tuči koja je odavno punoljetna, umalo izgubio oko. Dok ja njega pošteno ovjerim, on mene tri puta nabode. Nemam ja kad čekati da to počne, nego uzimam šta mi je pri ruci i raspalim. Ako pogodim, gazim ga dok se mrda.
U ringu takvih tabadžija nema konopaca, nema rukavica, nema sudija. Kraj nastupa tek kada dođu policija ili hitna pomoć. “Lešenje” mora da traje predugo, jer se time označava ili potvrđuje teritorija. Svijet se ubrzano mijenja, pa se mijenjaju i tuče. Najratobornije lokalne siledžije prije dvadeset godina nisu radile ovo što danas rade trećerazredne bitange niskog profila. Postoji li, uostalom, tuča koja ne završi u krvi do kukova? Može li čovjek još negdje da ode, da se pobije iz čista mira i da nakon toga naruči i sebi i onom s kojim se pobio dva piva?
Podignute klanice
Bezazlenost je postala krvožedna. U nekadašnjim tučama pesnice su bile jedino oružje. Nogama je mlatarao samo onaj koji je gledao puno akcionih filmova. Današnje glave su daleko praznije nego one nekadašnje, ali su ruke pune flaša, “teleskopa”, motki, bejzbol-palica, gumenih pendreka, čakija, pepeljara… Sve je manje onih koji smiju “čisto”, jedan na jedan, bez pjene na ustima i želje da se onom sa druge strane izvadi džigerica. Ako su se muški nekada tukli da bi nešto dokazali onima oko sebe, sada se mlave samo da bi sami sebe zadivili.
Mnogo je onih koje svrbi ruka. Koji ne mogu da se smire. Koji neprestano traže nekoga sa kime bi se pobili. Oni idu od kafane do kafane, od društva do društva i traže sličnog bekriju. Ako ga nađu, onda je tuča pjesma, jer obojica znaju kako mogu, koliko mogu i šta mogu. Ali ako ga ne nađu, ako se zalete na nekoga slabijeg ili dobro jačeg i iskusnijeg, onda batinjanje postaje nasilje. Nema više tučnjava iz kojih se rađaju prijateljstva. Ili bar drugarstva. Nespretnih šaketanja u kojima se rađa poštovanje. Te su škole srušene, a na njihovom mjestu podignute su klanice.
