Kriza društvene svijesti
Živimo u haotičnom svetu i vremenu snažnog tehničko-tehnološkog napretka, ali i brojnih ekonomskih i političkih kriza, suočeni sa stalnim pretnjama globalnim ratom i katastrofama, lokalniim ratovima, konfliktima, seobom i migracijama stanovništva, neimaštinom ogromnog broja ljudi, enormnim bogatstvom, moći i uticajem manjine, stalnim pritiskom velikih na prostore bogate sirovinama... Brz protok informacija, robe, kapitala i ljudi u velikoj meri utiče na ljude i menja društvenu svest i sistem vrednosti. Dok veliki i moćni vode geopolitičke i geostrateške igre prema svojim interesima i bez vizije daljeg razvoja sveta, mali i nerazvijeni se ništa ne pitaju, sve su siromašniji, zavisniji i polako propadaju.
Olaka obećanja
U doba nepovoljnih globalnih uticaja, dok se u svetskim okvirima odvijaju velike i brze promene, mi se i dalje bavimo sopstvenim identitetom, tumačenjem prošlih dešavanja i međusobnim konfliktima. Umesto toga, trebali bi da promislimo: Kakvo je realno stanje u našoj ekonomiji i finansijama? Koliko smo i na koje rokove zaduženi? Koliko ljudi danas zaista živi u Bosni i Hercegovini? Koliko zaposlenih radi u privredi koja izdržava ogroman administrativni aparat, a koliko je zaposlenih u administraciji? Koliko je u zemlji ostalo radno sposobnog stanovništva nakon masovnog iseljavanja? Koja je koncepcija vladajućih struktura za izlazak iz postojeće krize? Na ta pitanja niko ne daje odgovor.
Budžet je bez adekvatnog razvojnog aspekta pretvoren u potrošački, socijalni i administrativni na svim nivoima, a umesto na privredni rast i realne prihode, oslanja se na prihode od poreza i PDV-a. Zakonodavna, izvršna i sudska vlast i njihove institucije formalno kod nas postoje, ali su duboko podeljene po etničkom šavu i podređene konfliktnim vladajućim politikama. Slična situacija je i u drugim oblastima društveno-političkog života. Političari lako daju obećanja o novom zapošljavanju, a institucije i preduzeća su već prebukirani stranačkim zaposlenim, a neuposlenim kadrovima.
Obećavaju i dolazak stranih investitora, a uprkos velikim ulaganjima, nemamo ni adekvatnu infrastrukturu, ni povoljan poslovni ambijent za dolazak ozbiljnih stranih investitora. Mnogi gradovi, većina mesta i sve seoske sredine imaju probleme sa vodom, kanalizacijom, strujom, otpadom i putevima... Šta se pozitivno može reći o situaciji u kulturi, obrazovanju, zdravstvu, informisanju, bezbednosti... šta o ličnim primanjima, socijalnim davanjima i egzistencijalnim problemima građana?
Kako smo došli u ovakvu situaciju?
Svako društvo, kao živi organizam, razvija se, menja i ima svoje uspone i padove. Takav put je imala i bivša država naših naroda, koju je u čvrstoj zajednici održavao lider velikog ugleda u svetu i među našim narodima. Njegovom smrću etnonacionalizam osnažuje, kako unutar, tako i van zemlje, a menjaju se i odnosi međunarodne zajednice prema ovom prostoru u korist etnonacionalističkih politika. Tranzicija je tako, osim ekonomskih i društvenih promena, dovela i do transformacije društvene svesti u negativnom smeru.
Politički lideri svih naroda sa ovog prostora, podržani emigracijom i unutrašnjim ekstremističkim grupama, odjednom su videli svoju novu šansu i izmenili priču koju su decenijama pričali masama: o bratstvu i jedinstvu, ravnopravnosti naroda, samoupravljanju... Zamenjena je novim narativom aktuelnih političkih elita i verskih organizacija u kojem su dominirali etnonacionalizam, separatizam i verska pripadnost. Može se razumeti razlog zašto su politički akteri koji su decenijama koristili razne privilegije i dobro živeli u prethodnom sistemu naglo promenili priču, ali je sporno šta se dogodilo u društvenoj i pojedinačnoj svesti pa je narod koji se do juče zaklinjao u taj sistem i svog lidera nekritički masovno prihvatio njihov novi narativ. Takav je narativ doveo do krvavog rata, zločina, pljačke, kao i razaranja privrednog i društvenog tkiva zemlje, uz demografsku i socijalnu dezorganizaciju celog društva na ovim prostorima.
Svojim manipulativnim i destruktivnim politikama isključive i etnonacionalističke vođe vraćaju narode ovih prostora dve stotine godina unatrag. Duhovni i moralni pad društva i pojedinca, do kojeg je došlo 90-ih godina, traje, nažalost, i danas. Tada najgrlatiji etnonacionalisti dolaze na ključne pozicije a da ne znaju ni šta je država ni kako ona treba da funkcioniše. Uspostavljena je piramida polupismene i poslušne etnonacionalističke vlasti. Radeći i misleći samo za sebe i svoje, grade kult etnonacionalističkih vođa i stvaraju ambijent koji pogoduje kriminalu, korupciji, sivoj ekonomiji, a nakon rata provođenju pljačkaške privatizacije. Vladajuća elita na taj način već decenijama obezbeđuje sebi ogromne privilegije manipulacijom glasača po nacionalnoj osnovi, dok je narod prihvatio kao nužnost da njegovi potomci masovno odlaze i da se u interesu nacionalnog živi siromašno i bez perspektive. U razgovoru sa mnogim ljudima sam u početku čuo komentare i stavove koji su mi ulivali nadu u bolje sutra, a često sam nakon više razgovora bivao razočaran. Pod uticajem, i na mnoge načine zavisni od etničkih vođa, opijeni mitomanskim i ekstremno nacionalnim zabludama, zaboravljajući na realan život, mnogi ljudi i danas žive za nacionalne ideje, nešto mitomansko i neodrživo, zanemarujući sve ono što ih može učiniti uspešnim i srećnim.
Danas se još ni vlast, a ni opozicija ne bavi realnim životom i životnim problemima običnog čoveka. To navodi na dilemu o razlozima zašto ne čine čak ni ono što bi im povećalo rejting i koristilo u predizbornim kampanjama. Da li nisu dovoljno stručni i sposobni da sagledaju realno stanje ili im baš takvo stanje odgovara? Kako narodu objasniti ono što i sam vidi: da smo mali i nerazvijeni, da laž, nepravda, mito i korupcija dominiraju, da su ugroženi odgovoran rad, istina, iskrenost, pravda i moralnost... te da smo kao društvo u velikom problemu? Retki slobodni ljudi od znanja ukazuju godinama na pogubnost takvih politika i ambijenta za budućnost zemlje. Manji broj pozitivnih primera u ovakvom okruženju nije pravilo, već borba pojedinaca protiv poremećenih društvenih vrednosti.
Formula vladanja etnonacionalnih lidera danas je prilično jednostavna i lako uočljiva u celom regionu. Osiromaši narod, a zatim zarobi institucije postavljajući u njih svoje istomišljenike i stranačke kadrove; svojim i kapitalom svoje ekonomske elite privatizuj državna preduzeća i medije, pa poluistinama, dezinformacijama i mitovima zavedi većinu; preko državnih preduzeća i svoje ekonomske elite obećavaj, zapošljavaj, uceni i zapreti egzistencijalno ugroženim; drži ih u neizvesnosti za budućnost i stalno im nagoveštavaj preteće planove i događaje po nacionalne interese od već proglašenih neprijatelja i stranih plaćenika; onemogući slobodno misleće ljude da izraze svoje stavove i realizuju korisne ideje, a sve ostale neistomišljenike na svaki način eliminiši iz društvenog života. Nakon toga, etnonacionalnom retorikom i izmanipulisanim pretnjama nacionalnoj zajednici i njenim interesima, raznim lažnim obećanjima, novim neproduktivnim zapošljavanjem, sitnim davanjima, kupljenim glasovima i izbornim inženjeringom obezbedi ostanak na vlasti. U osnovi svega je okupiti svoj etnički korpus i izazvati nesigurnost, revolt i strah kod naroda od novih konflikata i sukoba sa drugima, te na taj način onemogućiti promene uz smenu “onih koji ga brane i štite njegove nacionalne interese”.
Izborni ciklusi za državnu i lokalnu vlast, koji se kod nas naizmenično odvijaju svake dve godine, permanentno u prvi plan ističu razlike i tamo gde ih nema, veličaju sopstvene uloge i žrtve u prošlosti ranijoj i novijoj, te ističu različite koncepcije o ulozi i strukturi države.
Narodu je sve teže, ali od rata do danas sledi iste politike, bira iste političare bez vizije, znanja, morala i odgovornosti, pa sve ovde funkcioniše na laži, korupciji, manipulacijama i dogovorenim konfliktima. Zato se s pravom postavlja pitanje kako u ovakvom ambijentu afirmisati istinu, znanje, moral, odgovornost... Kako izgraditi univerzalni, civilizacijski identitet? Dok mnogi u svetu i okruženju uveliko rade na tome, mi tapkamo u mestu zarobljeni u svoje isključivo etničko i tradicionalno.
Da li je stvaranje ovakve BiH veliko delo, kako su nam tada saopštavali potpisnici Dejtonskog sporazuma, ili je to bila velika zabluda koja je prekinula rat, ali i trasirala put etničkonacionalističkim politikama? Zamrznula je postojeće stanje, prihvatila etničku podeljenost i ostavila prostora različitim tumačenjima etnonacionalističkih vođa.
Zarobljena budućnost
Takva ideologija, koja je od rata do danas na političkoj sceni, zarobila je budućnost ove zemlje, pa je danas za opstanak svih naroda na ovom prostoru postalo ključno pitanje: Kako u ovakvim uslovima preobraziti pogrešno strukturiranu društvenu svest, pošto su se svi, sem malobrojnih slobodoumnih ljudi, potčinili etnonacionalističkim liderima.
Zbog svega navedenog, stanje u kojem se kao država i društvo danas nalazimo posledica je duhovnog i moralnog pada društva i pojedinaca nastalog pod uticajem interesnih sfera konfliktnih vladajućih politika od rata do danas. Ono je opomena ljudima koji žive u Bosni i Hercegovini koliko zla, neizvesnosti i problema donose etničke podele i isključive inatne politike, ali je istovremeno i upozorenje da su još veće zlo ćutanje, pasivnost i mirenje sa takvim stanjem.
Za promenu ukupnog društveno-ekonomskog stanja potrebno je razvijati nacionalnu identifikaciju sa državom, pošto kod nas nisu upitni etnički identiteti, već stvarna volja i želja da se gradi normalno društvo u kojem ćemo se vrednovati prema znanju, sposobnosti i osobinama, a ne po stranačkoj i nacionalnoj pripadnosti. Dug je to proces, a čini mi se da je ova politička i ekonomska kriza šansa da se oživi jedan novi, normalan narativ prikladan društvu koje je na putu za ulazak u Evropsku uniju, kojim ćemo u svet poslati poruku da možemo biti bolji i normalniji. Niko nam neće pomoći ako svi zajedno ne pokažemo da to zaista i želimo.
