Vučić i evropski "ološ"

Upitan nedavno zašto su ulice Beograda zatrpane snegom, jedan od ljudi zaduženih za čišćenje grada je odgovorio: Očišćene su, samo se to ne vidi od snega.

Nadahnuti istim stepenom genijalne kreativnosti na kome bi im pozavideo i Alan Ford, srpski zvaničnici tvrde da su duboko posvećeni procesu eurointegracija, da Srbija napreduje ka Evropskoj uniji – samo se to ne vidi.

Integracije su blokirane duže od četiri godine jer među državama članicama ne postoji saglasnost oko zelenog svetla za dalji napredak Srbije zbog neostvarenih unutrašnjih reformi i neusklađivanja spoljne politike sa EU. Štaviše, evropske rezolucije konstatuju nazadovanje oko ključnih tema kao što su pravna država, ljudska prava ili medijske slobode.

Otkako je pitanje proširenja Unije aktuelizovano ratom u Ukrajini, zvaničnici Bruxellesa počeli su da se detaljnije bave Srbijom, čiji je predsednik godinama pre toga, u senci doktrine o stabilokratiji Angele Merkel, nesmetano gradio autokratsku vlast.

Pobuna studenata, kojoj se od početka 2025. pridružio veliki broj građana, razbudila je učmale evropske birokrate. Prošlogodišnje rezolucije Evropskog parlamenta (EP) i Evropske komisije bile su najkritičnije prema Srbiji u poslednjih nekoliko godina, verovatno i od vremena kada je Beograd 2014. otvorio pregovore o pristupanju Uniji.

Unija je sve nepoverljivija. Evropski parlament bio je prvi forum na kojem su se čule oštre kritike vlasti Aleksandra Vučića. Još februara 2014. najavljena je mogućnost slanja misije za Srbiju pošto je ocenjeno da su izbori decembra 2013. “odstupili od demokratskih standarda”. Ideja je reaktivirana prošlog septembra, kada su Strasbourg posetili predstavnici srpskih proevropskih opozicionih partija.

U rezoluciji EP-a koja je usledila uoči prve godišnjice tragedije u Novom Sadu koja je pokrenula talas protesta, između ostalog se poziva na punu istragu ovog slučaja, podržava se pravo građana i studenata na mirne proteste i osuđuje nasilje države.

Snaga nepobitnih argumenata koje su iznosili poslanici socijalista, demokrata, liberala i Zelenih uticala je i da vodeća grupacija narodnjaka (EPP) u EP-u počne da preispituje saradnju sa vladajućom Srpskom naprednom strankom, koja je njihov pridruženi član. Jedan njihov poslanik iz Austrije jasno poručuje da Srbija trenutno nije na putu ka članstvu u EU.

Čak je i Ursula von der Leyen, koja je krajem 2024. srpskog vlastodršca usred Beograda nazvala šampionom reformi, morala da popusti, pa je krajem prošle godine upozorila na rastuću represiju prema studentima i građanima.

Utvrđeno je da predsednik referiše šta je urađeno oko poboljšanja biračkog spiska koji je osnov manipulacija svim dosadašnjim izborima, a vlast bi da tako ostane i za parlamentarne izbore koji se najavljuju za kraj ove godine. Na spisku evropskih zahteva našlo se i telo za regulaciju elektronskih medija (REM) koje treba da obezbedi medijsku ravnotežu.

Vučić je otputovao za Bruxelles, ali nije imao da ponudi ništa novo sem ušećerenih obećanja kojima sve ređi veruju. EP je potom najavio da će od 22. do 24. januara za Beograd poslati posebnu misiju svog Odbora za spoljne poslove kako bi u kontaktu sa predstavnicima vlasti, opozicije, akademske zajednice, medija i civilnog društva dobili još jasniju sliku stanja u Srbiji.

Od osam poslanika, tri su iz Evropske narodne partije (Hrvatska, Austrija, Litvanija), dvoje iz grupe socijalista i demokrata (Hrvatska, Portugalija, šefica misije). Ostali pripadaju liberalima iz Obnovimo Evropu, Zelenima i grupi konzervativaca i reformista. Svi oni su se bavili Srbijom i imaju kritički stav prema Vučićevoj vlasti.

Režim se plaši utvrđivanja činjenica. Uporno se ponavlja da je Srbija na pravom putu, što znači da su kritike neosnovane i pripadaju “srbomrscima” iz regiona i EU koji žele da miniraju prosperitet zemlje u kojoj je Vučić, poput Perikla, proglasio zlatno doba.

EP se u poslednje vreme tri puta rezolucijama oglašavao o Srbiji: povodom ekoloških protesta 2021, nepravilnosti tokom izbora decembra 2023. i povodom godišnjice tragedije u Novom Sadu 2025. Kako su sve tri rezolucije kritički intonirane, Vučić je neke od europoslanika sasvim nediplomatski i vulgarno nazvao ološem, a posebno je na meti izvestilac EP-a za Srbiju, hrvatski europoslanik Tonino Picula.

Zvaničnici u Beogradu tvrde da misija dolazi nepozvana i da nije bilo konsultacija oko datuma koji bi odgovarao obema stranama, što je sve izraz “nepoštovanja prema Srbiji”.

“Seli mrzitelji Srbije i dogovorili se da će da dođu u Beograd i nisu nas pitali niti su nas obavestili. Mi ih nismo zvali. Dolaze nepozvani (…) Ja imam zakazane druge obaveze u Davosu. Ne izbegavam ih, ali i da sam u Beogradu, ne bih se sreo sa njima. Ne pada mi na pamet da gubim vreme”. Formalni domaćin, predsednica Narodne skupštine Ana Brnabić kaže da poslanici u Beograd dolaze kao turisti.

Misija je (zlo)upotrebljena i za obračun sa opozicijom. “Očekuju da će strani okupator uhapsiti Vučića i njih postaviti na vlast”, kaže Brnabić. Nešto tu ne štima. Kako može da bude “okupator” neko kome Srbija nominalno teži? Ako su “okupatori”, zašto ih puštaju u zemlju i uzimaju od njih novac?

Šefica parlamenta najavljuje da će u to vreme biti u Estoniji, u poseti koja je “važna za evropske integracije i na kojoj smo radili mesecima pre toga”. Verovatno smatra da će ignorisanje delegacije EP-a pomoći da vlasti u Tallinnu odustanu od protivljenja otvaranju Klastera 3.

Picula tvrdi da nije tačno da dolaze nepozvani i da je misija dolazak najavila u decembru putem diplomatskih kanala, da je o poseti obaveštena ambasada Srbije u Bruxellesu i da je na programu radila delegacija EU u Beogradu.

“To je uobičajena praksa Evropskog parlamenta, ništa tu nije izvanredno, osim ove reakcije vlasti i stanja u zemlji”, izjavio je Picula. “Zašto su se vlasti opredelile za ovu vrstu bojkota, rekao bih da je reč o izbegavanju suočavanja razgovora sa onima koji su ključni za odlučivanje ulaska Srbije u Evropsku uniju”.

Kada nekoga želite da omalovažite, onda ga ne primećujete i ne pominjete, pa se nameće pitanje otkud kod srpskih vlasti ove somnabulne konstrukcije, infantilni prkos i tolika potreba da se najglasnije ignoriše poseta delegacije EP-a Srbiji?

Fact-finding misija ne znači preispitivanje donetih političkih stavova, već proveru da li je stanje u Srbiji još gore nego što piše u rezolucijama Evropskog parlamenta. Vlast zna da je to tako i zato beži od susreta.

Otuda je sasvim legitimno pitanje da li Vučić i naprednjaci uopšte žele Srbiju u Uniji? Predsednik hvali EU kao najvećeg privrednog partnera Srbije, koristi bankomat EU fondova kad god može, ali nikada do sada nije govorio o vrednostima liberalne demokratije na kojima je Unija stvorena. Njegovi omiljeni partneri su mađarski Viktor Orban, slovački Robert Fico, a od skora i češki Peter Babiš – trojka proputinovskih protagonista “iliberalne demokratije”.

Godinama se, po ruskom narativu, projekat EU na sve načine omalovažava po režimskim medijima. Vučić je čak obećao da će napisati svetski bestseler o tome “Kako sam pobedio obojenu revoluciju” kojom su (neidentifikovane) članice Unije preko studenata pokušale da sruše njegov režim.

Vlast deluje uspaničeno. Uspela je donekle da obori intenzitet protesta, rešena je da neutrališe Tužilaštvo za organizovani kriminal koje se “drznulo” da istražuje korupciju na najvišim nivoima i za jednog ministra traži tri godine zatvora zbog malverzacija sa projektom Trumpovog zeta Jareda Kushnera, oko zgrade Generalštaba srušene tokom bombardovanja Beograda 1999.

U meri u kojoj je unutrašnja situacija po vlast povoljnija, zaoštrila se na međunarodnom planu. Vučić, umnogome ličnom zaslugom, nema partnera na koga može da se osloni. Od EU se ozbiljno udaljio posle prvih kritika. Odbio je da prisustvuje poslednjem samitu EU – Zapadni Balkan.

Rusija je otvoreno dala do znanja da je pročitala njegovu kameleonovsku prirodu da u Moskvi govori jedno, a sasvim drugo na Zapadu. Odnosi sa “Trumpom Srbinom” doživeli su fijasko sankcijama Naftnoj industriji Srbije i američkim carinama od 35 odsto, najvišim u regionu.

Da li veća opasnost preti iznutra ili spolja? Iskustvo govori da su efikasne promene vlasti po pravilu imale snažnu podršku iz inostranstva. Posle američkog zakona o Zapadnom Balkanu, u kome se poimenično pominje samo Srbija i preti sankcijama licima umešanim u korupciju ili sprečavanje demokratije, a posle intervencije u Venezueli, Vučiću mora da nije dobro.

Uzalud on pokušava da umanji značaj kritika i angažuje saveznike po EU, poput šefa delegacije krajnje desne Slobodarske partije Austrije u EP-u, koji zahteva hitnu obustavu napada na Srbiju. “Dok se zemlje poput Albanije i Ukrajine hvale do neba, o njihovim naporima se govori u superlativu, Srbija se ponovo isključivo kritikuje”, tvrdi Harald Vilimsky.

U potrebi da sačuva iluziju, vlast je ponešto reterirala, pa će misiju primiti šef diplomatije Marko Đurić, ministar za evropske integracije Nemanja Šarović, kao i šefovi poslaničkih grupa vladajuće koalicije, ali omalovažavanje EP-a je još jedna potvrda da Vučićev režim tumara nesposoban, ili nespreman, da nađe prave saveznike na adresi koju je proglasio kao svoj geostrateški izbor – Evropskoj uniji.

Poslednji je čas da se ova vlast izjasni jer preti realna opasnost da se vrata Bruxellesa zalupe zemlji koju vode osvedočeni protivnici liberalne demokratije. Da li srpska vlast odustaje od EU? Ne može da se odustane od nečega što nikada i nije bio cilj Vučićeve vlasti.