Srbija pod nadstrešnicom

Prvi novembar je godišnjica tragedije koja je odnela 16 života, pokrenula traganje za istinom, pravdom, odgovornošću i razotkrivanjem korupcije ugrađene u temelje nadstrešnice novosadske železničke stanice. Studenti su pre 12 meseci pokrenuli učmalu i apatičnu zemlju. Vlast je ćutala ili lagala, što je bio uvod u najozbiljniju društvenu i političku krizu Srbije poslednjih decenija.

Blokirano je svih pet univerziteta i po ulicama se odavala počast žrtvama. Prvo 15, a posle 16 minuta. Zahtevalo se da prorade institucije koje je režim Aleksandra Vučića zarobio i stavio pod ličnu kontrolu. Predsednika su ignorisali kao “nenadležnu instituciju” jer nema ustavna ovlašćenja da ispuni njihove zahteve.

Svakodnevni protesti po gradovima, a potom i varošicama. Studentski marševi probudili su solidarnost kakva davno nije viđena. Vlast je zatvarala domove kulture ili sportske dvorane, ali oni su i po zimi noćili pod nebom. Ljudi su im donosili hranu i dočekivali ih kao oslobodioce.

Studenti su špartali Srbijom, od sela do sela, prenoseći poruku da traže istinu i pravdu, da ne žele da grade tuđe nego svoju zemlju. Hoće da “poprave” sistem, a ne da ga ruše. Plemenitost njihovih zahteva ubrzo se proširila regionom. Mitinzi solidarnosti od Ljubljane do Zagreba i Visa, od Sarajeva i Podgorice do Skoplja. Studenti su biciklima išli do Strasbourga i trčali maraton do Buxellesa, kako bi uspavanu Evropu upoznali sa stanjem u zemlji.

Vučić je bio zatečen energijom koju su emitovali mladi. Pokušavao je raznim trikovima da umiri narod koji je masovno stao uz studente. Nudio im je jevtine stanove. Oni su uzvratili da nisu na kupoprodaju. Pokušao je da im se umili ponavljajući da su mnogi od njih “zavedeni” i da “zavera” dolazi spolja. Zahvaljivao je autokratama u Moskvi i Pekingu koji su ga upozorili na “Obojenu revoluciju” i obećao da će napisati udžbenik o toj temi koji će postati svetski besteler.

Srbija je nastavila da ključa. Veličanstveni miting u Beogradu 15. marta okupio je više od 350.000 ljudi. Režim je uzvratio upotrebom nekog još neidentifikovanog soničnog oružja za razbijanje demonstracija. Vučić je jasno dao do znanja da je samo poglavica svog plemena, a ne predsednik svih kako mu Ustav nalaže, već i da je spreman na sve kako bi sačuvao svoju despotsku vlast.

Vlastodržac je decenijama delio Srbiju, a tokom poslednjih 12 meseci je definitivno raspolutio. Na jednoj strani Srbija koja se dobrovoljno okuplja u buntu, na drugoj rent-a-narod koji se autobusima dovlači na mitinge da bi dobio pljeskavice i vikao “Aco, Srbine”!

Njegov je komandni kadar vojske i policije. Stvorio je njegove sudije, tužioce i advokate, dekane, profesore, nastavnike, novinare. Nesposoban da smisli išta novo, copy paste varijantom došao je i do njegovih đaka i studenata, njegovih veterana i bajkera.

Na blokade odgovara kontra blokadama, na marševe i proteste dovodi svoje pretorijance koje okupljaju strah, novac ili mesijansko divljenje spasiocu zemlje i naroda. Taj narativ utvrđuje gotovo svakodnevnim obraćanjima naciji i pokušava da uveri da je u situaciji kada hoće “da nam otmu državu” sve dopušteno. Podrazumeva se i sve veća represija koja je, kako to obično biva, iskaz slabosti, a ne snage.

Angažovao je predsednik plaćene batinaše i iz zatvora pustio kriminalce koji svoju slobodu kupuju lomeći mladima vilice bejzbol-palicama. Dovukao je jedinice specijalaca – na koje je posebno ponosan – čiji komandant privedenim studentkinjama preti da će ih silovati. Povređenog studenta lisicama vezuju za bolnički krevet. Njegovog kolegu u bukagijama izvedu iz zatvora da bi prisustvovao sahrani oca.

Prvo su bili plaćenici hrvatske službe i proglašavani su za ustaše. Onda su postali izvođači Obojene revolucije finansirane sa Zapada, što je optužba bez dokaza. Protagnosti mirnih protesta dogurali su potom do “nasilnika” i konačno završili kao “teroristi”. Studenti kao Al-Kaida. Guantanamo.

Studenti i narod koji ih sve masovnije podržava ne posustaju. Ministar unutrašnjih poslova saopštava da je od 1. novembra 2024. bilo više od 25.000 skupova. Vlast pokušava da izazove negodovanje nestrpljivih kojima smeta “16 munuta tišine”. Blokadama protiv blokadera. Već osam meseci blokira najuži beogradski centar, između Narodne skupštine i zgrade Predsedništva, gde je u parku podignuto skaradno šatorsko naselje namenjeno Vučićevim “studentima koji hoće da uče”. Među batinašima, “licima poznatim organima reda” i naprednjačkim penzionerima nađe se i poneki “ćaci”.

Kriza je postala otvoreno politička kada su studenti proširili listu zahteva i zatražili raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora, kao jedinog racionalnog pokušaja izlaska iz krize. “Raspiši izbore, kukavico”, poručivali su demonstranti, ali predsednik neće. Razumljivo. Ima on podatke koji govore da Studentska lista s kojom mladi izlaze na birališta ima oko deset poena prednosti u odnosu na vladajući SNS i njegovu koaliciju. Njegov problem je što ponestaje novca za kupovine hiljada glasova, ali i ljudstva koje će uoči i na dan izbora uterivati strah.

Sve nervozniji Vučić pokušava da kupuje vreme računajući da će studentska mašina ostati bez goriva i da će pobediti na izborima krajem 2026. Cilj mu je da po svaku cenu sačuva izložbu Expo27, simbol faraonske ambicije i megaperionicu para kroz koju će proći milijarde eura.

Evropljani više ne mogu da ćute. Čak i Ursula von der Leyen, koja je pre godinu Vučića nazivala “šampionom reformi”, mora da mu poruči da su vrednosti EU “sloboda, a ne represija”, uključujući i “slobodu okupljanja”.

Pritiskan američkim sankcijama Naftnoj industriji Srbije, nespremnošću “ruske braće” da mu olakšaju situaciju, Vučić ne zna šta će. Oslanja se na prevare koje je davno pročitao u skriptama belosvetskih apsolutista. Uoči poslednjeg velikog marša studentske borbe, kada se u subotu u Novom Sadu okupljaju stotine hiljada građana, pokušao je nemoguće: da ih spreči.

Vozovi su tog dana zaustavljeni zbog “dojava bombi”, a autobuski prevoznici pozvani su na “vanredni tehnički pregled”. Tako je bilo 15. marta, tako i za Vidovdan. Veličanstveni marš studenata iz Novog Pazara do Novog Sada pokušavao je da sabotira tako što su njegovi partijski poltroni otkazivali smeštaj za noćenje, a sveštenici-poslušnici prorežimske Srpske pravoslavne crkve zatvarali crkvene dveri.

Ne pomaže. Ljudi su Pazarce vodili kod sebe na konak, a jedan mitropolit otvorio im je vrata manastira Gračanica. Dirljivi dočeci svuda po Srbiji najtačniji su barometar stanja nacije. Rat iznurivanja je u toku, ali sve je manje onih koji veruju očajničkim pokličima predsednika da “hoće da unište Srbiju”. Režim puca po svim šavovima. Podrška predsedniku se evidentno osipa.

Pojačavanjem represije, pomilovanjima batinaša koje je proglasio za svoje “heroje”, prkosnim čuvanjem “Ćacilenda”, proglašavanjem stotina hiljada ljudi za “teroriste” i odbranom vlasnika Informera koji govori o “šatro žrtvama” Novog Sada, predsednik neuporedivo efikasnije regrutuje svoje protivnike od opozicije. Tumara od jedne do druge televizije, katkad i pijan, ali njegov krizni menadžment se raspao.

Popularni studentski slogan “Mašinci protiv mašinerije” je u punoj brzini. Ova borba ne sme da se izgubi. Treba promeniti sve. Pumpaj!