Pokazna vježba Salama sa pucanjem
Stigla mi konačno knjiga “Nacistički milijarderi” Davida de Jonga i na prvoj strani - vanvremenski opis naše stvarnosti: “Otimači svijeta, pošto im je u pustošenju svega i svačega ponestalo zemalja... ako je neprijatelj bogat, pohlepni, ako je siromašan, slavohlepni... Otimanje, ubijanje, grabež lažnim imenima vlašću, a tamo gdje naprave pustoš, mirom nazivlju”. (Tacit, “Agricola”)
Ko li će pisati knjige o našim ratnim i poratnim milijarderima?! Da li će iko ikada tražiti odgovornost za ratne pokliče u ime... Čega?! Hoće li se ikad iko glasno zapitati ko to ima pravo da se igra životima i proglašava herojima otimače života?! Zašto nam nisu heroji oni koji zagovaraju mir, stvaraju mir, unapređuju život?! Zar smo toliko loši?
Čitajte kolumne Svetlane Cenić:
- Prs i pljeva/Balkane, Balkane moj i Orbane, Orbane moj! Budi mi silan...
- Sinovi i kćeri šutnje
- Ustav na Ustav
Gledam slike arsenala nađenog posle ubistva policajca i razmišljam koga da pitam da mi kaže koja je tržišna vrednost toga i koliko bi se ljudi moglo zbrinuti za te pare. Vučić kaže da su se to pobunili Srbi na Kosovu zbog torture koju trpe. Bogati neki Srbi kad su mogli takvo nešto da kupe. A gde to ima da se kupi? U supermarketu u Prištini? Kod lokalnog piljara? Online kupovina? I šta je herojsko u tome? Bojim se da neće samo Srbiji parizer na nos izaći već i celom regionu. Kao i obično.
Šta je herojsko u stalnom pozivanju na otcepljenje, blokadama, napadima na povratnike, psovanju Srebrenice? Šta je herojsko u besparici i neizvesnosti? Je li to novac i moć imaju veću težinu od ljudskih života? O kojoj to nacionalnoj ugroženosti govorimo ako se svaki dan obezvređuje ljudski život i sudbine celih porodica?
Svašta se i ja pitam, a znam odgovor. Samo ne znam do kada će se glasati za egomanijake i piromane. Jesu li im glasači dali mandat da stalno raspaljuju vatru i skriveni u tom dimu lažu, kradu, otimaju i poturaju glasačko roblje kao štit? Je li to svakih izbora dobrovoljni odlazak pod nož ili na nagaznu minu?
I u Republici Srpskoj se, primerom Srbije, najavljuje pojeftinjenje dvadesetak proizvoda u 14 trgovačkih lanaca za neverovatnih 20 pfeninga do marku i po. Možeš misliti! Stvarno život nikad jeftiniji. Ljudski. Najčešće govorimo o onoj hrani koju veterinari ne savetuju ni za ishranu kućnih ljubimaca. Kažu puna je aditiva, hormona i koječega i pogubna po zdravlje. Pršut, šunka, sveže meso, voće i povrće neće nas zapasti. Osim kad je za bacanje. Za zaštitu socijalno ugroženih nema, za nova vozila sa sve masažnim sedištima ima. Iz udobnosti tog vozila lako se posmatra “narod” kako jede ono što smo nekad zvali noktarica salama. Kad se uvalja u majonezu, sklizne niz grlo. Kaže ministar Šulić: “Odrastao sam na tim proizvodima, na mesnim prerađevinama. Dijete sam iz radničke porodice, zašto da ne organizujemo i da doručkujemo ako će se neko još uključiti u ovu kampanju”. Eh, moj ministre, svašta spada pod tu kategoriju mesnih prerađevina. Budite precizniji. Preživljavali smo mi na IKAR-u, ali ne znači da treba ponovo da nam bude na jelovniku i u priručniku Sto jela od IKAR-a. Em što kvalitet tih mesnih prerađevina više nije isti, em što se pitam šta je sa obećanim boljim standardom, koji Vaša stranka obećava evo punih 17 godina?! Zar smo od tih obećanja i najavljenih grandioznih projekata došli do pokazne vežbe jedenja salame sa majonezom? Jedeš salamu sa majonezom uz pucanje i rušenje države. Dobro nam ide. Čaušesku je pre pada uvodio naučnu dijetu, a nama uvode salamu sa majonezom. Valjda i to kao neka naučna dijeta po ugledu na poznatog diktatora. Nisu se oglasili na ovo intelektualci i oni optimisti. Doduše, nije pristojno govoriti punih usta. Salame i majoneze. Ili punih usta hvalospeva za ovo ekonomsko čudo od rešenja. Jer, ova politička klasa funkcioniše kao neka izabrana aristokratija - rasporedili su titule i porodici i naslednicima, imaju veća prava neko drugi, samo nemaju i veće obaveze s tim u vezi. Recimo, da se bar ponašaju pristojno. Otud i takojevićska intelektualna elita oko njih punih usta hvale i podrške. A ono jeste da je svaki vladar imao neku dvorsku budalu za trenutke dosade. Kod nas više vladara i time više dvorskih budala.
Opskurantizam se vratio u svoj svojoj raskoši - nazadnjaštvo, strah od prosvećenosti, težnja da se narod održi u mraku neznanja. Pa, i umesto pršuta i pečenice, salama sa majonezom sa (lošim) pevanjem i pucanjem, dok se najgori proglašavaju najboljim.
