Netanyahuov Izrael, država non grata u UN-u
Boško Jakšić
Benjamin Netanyahu bio je spreman na pakt sa šejtanom samo da bi sprečio nastanak nezavisne palestinske države. Sada plaća ceh svog agresivnog cionističkog cinizma mesijanski motivisanog jevrejskom supremacijom.
Izraelski premijer, lider najdesnije vlade u istoriji zemlje, investirao je u radikalni Hamas sve od 2006. kada su islamisti preuzeli kontrolu nad Pojasom Gaze. Njegov tajni plan imao je jasnu nameru: da podeli palestinski pokret i oslabi palestinsku vlast predsednika Mohmouda Abbasa i njegovog Fataha, najjaču od svih organizacija koje čine Palestinsku oslobodilačku organizaciju (PLO).
Sve se odvijalo po scenariju koji podseća na način na koji je CIA u Avganistanu regrutovala mudžahedine da se bore protiv sovjetske okupacije, naoružavala ih, obučavala i davala novac Osami bin Ladenu da bi Amerika posle dobila zakletog neprijatelja.
Čitajte kolumne Boška Jakšića:
“Svako ko želi da spreči osnivanje palestinske države treba da podržava jačanje Hamasa i transfer novca Hamasu”, izjavio je Netanyahu 2019. obraćajući se članovima svoje konzervativne partije Likud. Izrael je tada nemo posmatrao kako koferi sa milionima dolara iz Katara ulaze u Gazu.
“Treba sprečiti opciju dve države”, govorio je penzionisani izraelski general Gershon Hacohen. “Hamas treba pretvoriti u najbližeg partnera. Javno, Hamas je naš neprijatelj. Tajno je saveznik.”
Islamistički Hamas planiran je kao alternativa sekularnom PLO-u, ali još jednom se pokazalo da je svaki zapadni pokušaj eksploatacije islama zarad njegovih interesa završio istovetno: fijaskom. Hamas se otrgao kontroli kada je postalo jasno da se palestinsko pitanje marginalizuje, da po planu bivšeg američkog predsednika Donalda Trumpa sve više arapskih država normalizuje odnose sa Izraelom dok jevrejska kolonizacija okupirane Zapadne obale nezaustavljivo napreduje, a represija postaje svakodnevna.
Masakr Hamasa 7. oktobra 2023. u kome je ubijeno 1.200 civila, popraćen uzimanjem oko 250 talaca, bio je šok od koga će se Izrael oporavljati godinama. Netanyahu je pogibiju najvećeg broja Jevreja u jednom danu od vremena holokausta iskoristio ne samo da pokuša da ostvari “totalnu pobedu” nad Hamasom već i da fizički uništi Palestince ili da ih primora na iseljavanje: 42.000 ubijenih, blizu dva miliona raseljenih, razorena infrastruktura, sistematsko izazivanje gladi popraćeno blokadom međunarodne humanitarne pomoći.
Sve to izraelska vlada tumači uzvišenim ciljem u koji mnogi Izraelci veruju: nije to samo pravo na samoodbranu, koju Izraelu niko ne poriče, već “spašavanje zapadne civilizacije, spašavanje vrednosti zapadne civilizacije”, kako to formuliše izraelski predsednik Isaac Herzog.
Biće da je izraelska vlast u dramatičnoj zabludi, ali Netanyahu ne želi da vidi da je zbog “odbrane vrednosti” demokratskih društava svoju zemlju izolovao više nego ikad od osnivanja 1948. i da je svojim aparthejd rasizmom protiv Arapa podstakao antisemitizam. Ne obazire se što je Međunarodni krivični sud za njim raspisao poternicu, što se pred Međunarodnim sudom pravde razmatra tužba Izraela za genocid i što ga stotine hiljada izraelskih demonstranata nazivaju “ubicom” jer mu je rat preči od sudbine preživelih talaca.
Krenuo je u invaziju Libana sa namerom da “eliminiše” proiranske šiitske Hezbollahe i za kratko vreme je bilans nove avanture dostigao više od 2.000 mrtvih i 1,2 miliona raseljenih, najviše u istoriji zemlje kojoj su ratovi usud.
Amerikanci su u prvim danima posle likvidacije lidera Hezbollaha Hassana Nasrallaha tražili hitan prekid vatre i tronedeljno primirje, ali posle telefonskog razgovora predsednika Josepha Bidena i Netanyahua - prvog posle sedam nedelja - reč primirje se više ne pominje. Štaviše, SAD Izraelu isporučuju savremeni protivraketni odbrambeni sistem i oko stotinu vojnika koji će njime upravljati.
Ohrabren popustljivošću šefa Bele kuće, koji je svojevremeno sebe opisao kao “cionistu”, kao i stabilizacijom svoje političke pozicije u zemlji, izraelski premijer intenzivira operacije po Libanu koji bi mogao da postane nova Gaza.
“Izrael nije izvršio invaziju na Liban, on oslobađa Liban”, tvrdi francuski filozof Bernard-Henri Lévy, koji nije jedini uveren da uništavanje sela na jugu Libana i bombardovanje centra Bejruta donose slobodu čitavom Bliskom istoku. Poput američkih bombi koje su 2003. padale na Bagdad da bi demokratizovale Irak. Posledice te katastrofalne greške i danas se osećaju.
Netanyahu više ne zna za granice. Ništa mu ne može najbliži saveznik koji bi da izbegne eskalaciju rata u regionu i direktno suočavanje sa Iranom. Ništa mu ne mogu kritike sveta i međunarodne organizacije.
Pošto je prvo generalnog sekretara UN-a Antonija Guteressa proglasio za personu non grata, Netanyahu je Izraelskim odbrambenim snagama odobrio mandat da napadnu postaju mirovnih snaga UN-a na jugu Libana UNIFIL. Četvorica pripadnika su ranjena. Izraelski Merkava tenkovi su potom srušili kapiju baze UNIFIL-a zahtevajući da se plavi šlemovi povuku. Obrazloženje je da Hezbollasi operišu u blizini koristeći UN kao zaklon.
Netanyahu od generalnog sekretara UN-a zahteva trenutno povlačenje. “Odlučili smo, jednoglasno, da smo ovde na zahtev Saveta bezbednosti i ne možemo da dopustimo da jedna članica odlučuje sudbinu međunarodne organizacije ili mirovne misije”, kaže spouksmen UNIFIL-a Andrea Tenenti.
Radi se o “šokantnom kršenju” međunarodnog prava i rezolucije Saveta bezbednosti 1701 kojom je prekinut rat Izraela i šiitske grupe 2006, saopštio je predstavnik UNIFIL-a. Protest je više nego opravdan, ali nedovoljan.
Netanyahuov Izrael zaslužuje da bude proglašen za “državu non grata” u Ujedinjenim nacijama. Da mu se barem na izvesno vreme suspenduje članstvo. Realnost govori da bi svaki takav pokušaj naišao na veto SAD-a u Savetu bezbednosti, ali međunarodna zajednica bi barem pokušala da izvrši svoju etičku obavezu: državi koja se decenijama oslanja na okupaciju, koja podiže naselja po Zapadnoj obali koja je UN proglasio za ilegalna, koja vrši etnička čišćenja i masovno ubija civile, koja tako blatantno ignoriše desetine rezolucija UN-a nije mesto u svetskoj organizaciji.
Neko bi morao da ima hrabrosti da se oglasi i da bude spreman da ga Netanyahu po oprobanom uputstvu koje šalje svojim diplomatama optuži za antisemitizam. Ili za podršku Hamasu i Hezbollasima koji su mnogo štete naneli Palestincima jer masakr nije bio “čin otpora”, odnosno narodu Libana od koga šiiti prave svoje taoce.
Nije ovo kritika Jevreja. Ovo je kritika jedne nakaradne i nadasve opasne politike oslonjene isključivo na silu, i još više sile. Da li se spašavanje “vrednosti zapadne civilizacije” meri uništavanjem Gaze i Libana?
Svet to ne sme da dopusti, a neka Izraelci vide šta će sa svojim premijerom koji uporno investira samo u ratove i represiju i koji im je tokom 16 godina autoritarne, populističke i nacionalističke vlasti naneo mnogo zla. Podelio zemlju i ozbiljno narušio kredibilitet “jedine demokratije Bliskog istoka”.
