Mađarska rapsodija u Banjoj Luci

Da li će Mađarska i posle 16 godina ostati zemlja Fidesza, kako je zovu po vladajućoj stranci koja je uspostavila monopol moći, ili će njen autoritarni lider morati da se povuče sa premijerskog položaja i odustane od projekta stvaranja neliberalne demokratije koja je postala uzor desnim populistima i nacionalistima širom Evrope?

Viktor Orban traži na parlamentarnim izborima 12. aprila novi mandat, ali mora da pogleduje preko ramena u pravcu Petera Magyara, lidera opozicione stranke Tisza, koji ima ozbiljne šanse da sruši monopol vlasti Fidesza i premijera koji je pod stalnim kritikama EU zbog urušavanja pravne države, potčinjavanja sudstva i univerziteta, kontrole medija ili promena Ustava koje su omogućile da izborni sistem bude prilagođen vladajućoj stranci.

Od izbijanja ukrajinskog rata, partneri u EU i NATO-u Orbanu dodatno zameraju malodušno reagovanje u osudi ruske invazije, protivljenje sankcijama Moskvi, podršku stavovima Vladimira Putina i odbijanje da Ukrajini isporuči vojnu pomoć ili dozvoli da isporuke NATO-oružja idu preko Mađarske.

Poslednja mina koju je Orban postavio pred nominalne saveznike je protivljenje Budimpešte planu EU da se Ukrajini na dve godine dodeli kredit od 90 milijardi eura, kako bi mogla da nastavi da se odupire ruskoj agresiji. Plan zahteva saglasnost svih 27 članica, ali Orban koristi svaku priliku da u Bruxellesu naplati svoju politiku uz vetar. Zato i neće da napusti EU. Unosnije je novcem iz fondova Unije potkupljivati mađarske birače razgorevajući njihov nacionalizam.

Peter Szijjarto, mađarski ministar inostranih poslova, jasno je poručio da će zajam Kijevu biti blokiran sve dok se ne obnovi tranzit nafte kroz Ukrajinu, kako bi Mađarska i Slovačka dobijale ruske energente kroz naftovod Družba.

Orbanovi rivali tvrde da su aprilski izbori istorijska prilika da se Mađarska definitivno definiše između zapadne demokratije i istočne autokratije, dok Fidesz najneizvesnije glasanje poslednje decenije predstavlja kao bitku između dobra i zla, sudar decenije i po Orbanove “vladavine iz bajke” i zle opozicije.

Opčinjen nacionalizmom i izgradnjom društva konzervativnih vrednosti, Orban nastavlja da svoje sunarodnike plaši pretnjama da Mađarskoj i njenoj hrišćanskoj kulturi opasnosti stižu od evropskih dekadentnih vrednosti, od migrantskih islamskih hordi ili jevrejskih finansijera.

Takav Orban je u zemlji stekao značajnu popularnost kao rušitelj evropskog carstva. Njegova desničarska Vlada donela je niz kontroverznih odluka: od anti-LGBT zakona i zabrane istopolnim brakovima da usvajaju decu, do krivičnog kažnjavanja onih koji pomažu migrante.

Ako padne Orban, onda pada i model neliberalne države koji je kopirao još jedan veliki Orbanov obožavalac – Donald Trump. Ako padne Orban, gde će Milorad Dodik naći jarane po regionu sa kojima može da peva “Jači smo od sudbine”?

Upravo to je navelo Dodikovog medijskog savetnika da priskoči u pomoć. Pero Simić je sebi obezbedio tezgu kod mađarskog premijera pa u svojstvu fiktivnog člana njegovog štaba među Srbima agituje da na sve načine pomognu da Orban pobedi i tako se osnaži njegova “era patriotskih država”.

U tekstu objavljenom u Politici, Simić toliko veliča mađarskog premijera da bi predsednik SNSD-a i njegov šef u Banjoj Luci mogao da bude ljubomoran.

Suverenisti i srpski nacionalisti Balkana, ujedinite se, poklič je koji bi trebalo da okupi sve sledbenike Orbanovog lika i dela, pre svega one iz Srpske i Srbije. Simić do poslednje KM svoje plate srčano brani prvoborca protiv “monstruoznog antihumanitarnog globalizma” i duboke države.

Hvali Orbana što je temeljno razobličio lažni liberalni globalizam. Uzdiže ga u nebesa kao suverenističkog i tradicionalističkog ledolomca koji je poveo Mađarsku putem nacionalnog preporoda.

Jasno je da savetnik preko pohvala Orbanu glorifikuje Dodikov nacionalističko-separatistički model, mada ne znam kako se oseća kada se Orban provokativno pojavljujue sa šalom na kojem je iscrtana mapa velike Mađarske koja obuhvata čitavu Vojvodinu i pola Hrvatske. Možda se nada da će ipak dobiti podršku ideji velike Srbije čiji bi sastavni deo bila i Srpska.

“Viktor Orban, sa pedigreom nekoga ko je bio na vrhu evroatlantske piramide, došao je na pozicije koje mi, Srbi, dosledno branimo već decenijama, ali on ima iskustvo pripadanja i napuštanja evroatlantskog kluba koji mi nemamo. Zato je nama, i svima drugima koji se bore za svoje nacionalne interese, suštinski važan saveznik, a toliko omražen neprijatelj samozvanih gospodara sveta. I samim tim, razumljivo je zašto se oni, sa svojim petim kolonama širom evropskih država, sada histerično upinju da ga politički slome”, piše Simić.

“Mi, Srbi, to moramo da cenimo i maksimalno stanemo uz Orbana jer njegova borba je i naša borba, kao što je i sve ono što smo mi od kraja 20. veka radili u nacionalno-oslobodilačkom smislu, od Republike Srpske do Srbije, inspiracija za njega, a ne samo naše pozitivno nasleđe”, piše još Simić.

“...Važno je da Viktor Orban i dalje u našem regionu ima važnu ulogu. On je za nas esencijalna karika u suverenističkom lancu. I treba da mu pomognemo, koliko god je to u našoj moći, da očuva svoje pozicije”, zaključuje Simić odbranu od “mračnih moćnika” i svih koji su se “u globalnim okvirima nametnuli kao izvikani vrednosni arbitri”.

Savetnik iz Banje Luke najradije bi u aprilu organizovao kolone autobusa sa transportom birača – poput izborne ispomoći naprednjačkim saveznicima u Beogradu – ali ta prevarantska domišljatost u Mađarskoj ne funkcioniše. Ipak je ona članica EU.

Ostaje moralna podrška. Panegirik Orbanu ambiciozno je, ali providno, osmišljen da se pod plaštom podrške Orbanu brani model vladavine koji slede kako Dodik i novi predsednik RS-a Siniša Karan, tako i Aleksandar Vučić. Svi oni imaju mnogo razloga za zabrinutost oko rezultata izbora u Mađarskoj.

Vučić strahuje od poraza saveznika sa kojim je po osnovama autokratske bliskosti izgradio “istorijski najbolje odnose”. Orban je najpouzdaniji glas podrške ulasku Srbije u EU. On često ponavlja da bi Srbija trebalo da bude primljena prva, pre Crne Gore ili Albanije, jer računa da bi time ojačao populistički blok u kojem sada ima podršku Slovačke i odskora Republike Češke.

Silazak Orbana sa vlasti ubrzao bi pad Vučićevog režima i bio signal ohrabrenja protivnicima naprednjačke vlasti uoči izbora u Srbiji na čije se raspisivanje još čeka.

Vučić bi, dodatno, izgubio važnog koalicionog partnera iz Saveza vojvođanskih Mađara, stranke koja je direktno vezana za Orbana, a od ishoda izbora u Mađarskoj zavisi i da li će Rusi prodati Naftnu industriju Srbije mađarskom MOL-u.

Dodiku bi Orbanov poraz značio gubitak najvažnijeg spoljnog saveznika posle Putina i Vučića i umnogome bi zatamnio njegov uspeh da nekako normalizuje odnose sa Washingtonom.

Orban se ponaša kao disk-džokej koji publici pušta muziku koju želi da čuju. Da li će se balansiranje isplatiti, znaće se u aprilu, ali mnogo je razloga da se belosvetske i autokrate iz regiona okupe i ohrabre svog darlinga.

Tramp nudi Orbanu otvorenu podršku, a nedavno je za Budimpeštu poslao svog državnog sekretara kako bi Marco Rubio lično podržao Orbanovu kandidaturu za još jedan premijerski mandat. Ako može Trump, što bi Pero Simić gubio dragoceno vreme.

P. S. Bilo bi za očekivati da komentar na Simićevo sočinjenije pošaljem najstarijem dnevnom listu na Balkanu, ali ono što je ostalo od Politike moj tekst ne bi objavilo, jer su posle 53 godine bez objašnjenja prekinuli svaku saradnju.